27-X-1972.: Озвучење

27. општа гужва, школа, клуб... а поподне скупио сву своју лову, и ћале још нешто додао, и купимо најзад стерео уређај. Наравно, док сам преслушавао шта сам имао, појаве се и Миливоје и госпоја, па онда трк по Бранку, па до киоска да се јави кеви да остаје дуже, па у позориште, на "Покојника", добро је, океј, само фали завршна Антина беседа, остала само у назнакама. Мада, ложа у позоришту није што задњи ред биоскопа, руке к себи, обоје.

У ложи до нас, у позоришту, седела Позориште. Гле, уме да се смеје.

Нисам је пратио далеко, само до пола, сврби ново озвучење. Стигао кући, паркирао звучнике, легао на под и слушао, слушао.

Стара Искра из 1963. је терала звук кроз још старији радио, и ако и није убијала плоче, није ни доносила звук. Пробао сам раније на неком Трубадуру код Васе, и закључио да морам имати нешто стерео, разлика је невероватна.

И тако је теве био у мојој соби, тј ту сви седе увече и гледају шта има (била је популарна "Сага о Форсајтима", па "Буденброкови", сад већ "Пејтон", што сам све наглашено избегавао). Равни паралелни кабл је ишао до антене, која је једно време била на крову, али је киша подливала низ стуб, или ју је ветар често окретао, па је ускоро премештена под кров - још увек довољно за сигнал са Црвеног Чота на Фрушкој. Мала кутија на тевеу је адаптер за УХФ, где се хватао други програм, од првог јануара ове године. Пребацивање са првог на други је било зајебано, јер је адаптер спуштао сигнал да се види као да је на 12. каналу, а преклопник је био једносмеран, тако да ако се пребаци са 10. канала (Чот) на 12. (за УХФ), онда за повратак на први програм мора да се окрене скоро цео круг, а преклопник је ишао доста тешко и гласно. Телевизор је имао већ седам година, а издржаће још неколико.

У кутији иза кауча је пројектор; у коферчету до њега Кварц камера. Угласти кофер до полице је хармоника, коју већ годинама нисам ни пипнуо. Кајиш на каучу је од регуле, тј футроле јој (не види се баш).

Ово што смо узели је имало добар грамофон, ништа аутоматика, ништа амортизер, игла леже како је спустиш. Имало је добро појачало и радио (али моно пријемник! - разочаран сам) и две добре дрвене кутије, у махагонију (или махоганију, како пишу неписмени Амери). А звук је био невероватан. Марка је Ригонда, јер се прави у Риги, у једној од лестванијских држава. Овај комплет је издржао добрих пет година. Још увек нисам могао да ухватим студио бе на њему, можда уз додатну антену или појачало... али 202 је радио скоро добро, негде око "ни тај шум није тако страшан". Пријем на 1. и 2. програму је био савршен.

Осим... кола. Боља и новија кола су имала блокаду на кабловима, па индукција од варнице на свећици није правила превише електромагнетних таласа. Не сећам се да ли је шкодилак правио сметње, или смо првом приликом заменили каблове. Али улица нам је прометна, четири буса на сат, два ћошка до комбината, стотине кола сваки дан, и много мопеда са моторчићима од 50 кубика и ниједан нема заштиту. Касније (седам година) кад сам имао магнетофон, то је и даље био проблем, и много ми је снимака пропало због тог.

Уз све концерте и остало што сам фоткао, није ни чудо што овог нема на фоткама, јер по соби се шкљоца кад се нема друго. Ово је из јануара 1973.

Међу звучницима, са цигаретом, Драгана; Милица стоји десно. Пријемник је на поду међу њима. Лењинолику главу на полици сам извајао на секцији у, ваљда, седмом разреду. На фотци иза мале вазе је Нисла, смрзава се јер је одједном дунуо ветар. Крпа на вратима бара је застава Шешир клуба. Сокоћало на поду испод тога је пројектор, сад распакован.

п.с. почетком 2020. кад је умро Зоран Модли, окачио сам на Бурундију његову фотку са тим истим шеширом, снимљену у Дому. Бурунди је био запрепашћен.

Спомиње се: 10-XI-1977., Бранка, Бурунди, Васа Шанчев, Драгана Витас, Миливоје Стојановић, Милица Зубатовић, регула, секција, Сланислав Дуњић (Нисла), шкодилак, на енглеском