10-XI-1977.
Датум сам одредио геометријски... претходни викенд би било сувише рано (спрам њеног рођендана), а треба да има довољно дана до краја месеца да пошаљем нацрте за кутије и да то буде урађено и стигне за свети двајздевети.
Продао сам оно озвучење што сам узео 27-X-1972., и то Киду. Већ је хтео и старог шкодилака да купи пре годину две, кад још није био на продају. Воли човек из моје руке да преузме, да сад не спомињемо даму.
Да ме није питао да купи, не бих се ни упуштао. Ал' цена није била лоша, а и мене је сврбело да чујем како звучи стерео радио (овом је радио био моно), дакле нешто уживо и са лица места, не студијски напаковано. Те сам се упустио у авантуру - он дошао, спаковао, платио, однео, а ја остао да се сналазим. Истина, није ми озвучење нешто много требало, слабо сам и боравио сам у соби, и за то мало сам импровизовао како сам се већ снашао. Скаламерију сам снимио, за успомену и покољења.
Да видимо. Горњи ред, међу књигама, „Преглед историје СКЈ“, „Уликс“, џепне књиге, нешто у кутији, вероватно Ларусова енциклопедија математике од тетка Теје, ту има од свега по ништа али није лоше ни то да се има, брдо писама, стари дневници и роковници, испред њих џепни мађарски речник. Десно је стара Искра, поново ради.
Доњи ред полице, видим пробни отисак дела плаката за Слеша, то смо радили 1975. на ситоштампи, осветљавао сам и развијао у купатилу, а штампали смо код њега у ззззз. На гомили часописа је „Совјетскоје фото“ и ко зна шта испод тога. У кутији од ципела (пре ће бити чизама) фабрике обуће Панчево мора да су негативи. Крпа иза тога је застава шешир клуба. У жутим кутијама су фотографије.
Пругаста бала је подно јастуче, хеклала га она, а напунили смо га... ево сад сам морао да је питам, каже сецканим сунђером. Слушке на њему су још онај крпеж што је Рудолф направио 1973. од телефонских звучника и грађевинског штитника. Бела канта је у ствари батерија за друмску сигнализацију, то је направљено да напаја жуто трепћуће кад су радови на путу а неосветљено, мазнуо Рудолф негде па ми онда оставио, и ево четири године касније још увек има струје у томе. То је напајало транзистор, онај Кептин из 1968 или ту негде, још је радио, само сам извадио матичну плочу да бих све могао да прикачим... и то је некако радило, могао сам да слушам музику са грамофона. Не знам како сам решио улаз, тај мали радио га није имао, да ли сам негде нашао две тачке да га доведем, више не знам, нити бих данас умео ово да поновим.
Ћилим је породично наслеђе. Био је некад код мојих у спаваћој соби. Књига у дну слике је Хесеова „Игра стаклених перли“, на енглеском, мислим да сам то купио негде у антикваријату.
Е, сад креће набавка. Обично се ту пусти бува, испричаш друштву да хоћеш да пазариш, а онда неко од њих чује да неко нешто продаје, па одеш да видиш. Но, овог пута јок. Тј беше стигао неки абер до мене, ал' кад сам отишао код типа, бубњар неки, видим да је то РФТ срање, што је баш Рудолф рекао да мора да је Ротпункт, тј источнонемачки Блаупункт. Можда и није лоше, ал' што бих то узео кад сам се управо отарасио бољег од тога.
И онда једно вече одемо Славе и ја код Паје, на пиће и зезање. Похвали се Паја како је купио ново озвучење, сад беше ли Тандберг или Банг & Олуфсен, бемлига. Питам шта ће са старим хаесером*, каже ош купиш. Договоримо се за пет минута, и то је било прошле недеље. Овог пута понесем паре, одем до њега, платим, стрпам то у торбу и однесем у собу. Тамо некако импровизујем звучнике, тј одвежем онај грамофонски са касетофона, а неком жицом повежем звучник из транзистора за други канал... ма чисти Грумф, ал' прорадило је. Натрчи некако, са месног радија (шта бих друго ухватио на УКТ без ваљане антене) Лио Сејер и „Кад сам ти близу“, и то у савршеном стереу са распарених звучника, невероватно. Притом сам се прилично смрзао, јер сам журио да то све урадим пре поподневног предавања (Славе није био ту) па нисам ни палио нафтарицу. То сам тако однео кући, у путној торби.
Остала су два проблема: звучници и грамофон. За звучнике је помогло оно пуштање буве, јер сам се за викенд у граду срео са Ечијем, који рече да има неке звучнике, сам их је правио, ставио прописану скретницу, монтирао на одговарајуће комаде шперплоче, и онда укапирао да нема где да их стави, јер би требало да им направи кутије од 30 литара, а у његовој соби дужи зид заузима нешто као регал само одигнуто од пода... не довољно одигнуто, не може ни ово да стане. Те пазарим то од њега, и урадим технички цртеж, геометријо мајко, за кутије од 30 литара. Ћале је нешто ишао у Београд, па је однео тај цртеж теча Кићи, те овај прионе да то направи.
Грамофон је ишао другим каналима, преко Борсалина. Тако једно вече ових дана седимо са друштвом са радија, и реч по реч дођемо и до озвучења, те испричам како тражим грамофон. Каже један диџеј „е, моја жена има Тоску хајфај, хоће да прода и да купи нешто друго“. Сутрадан одем, погледам, свиди ми се (неће неко ко живи од пуштања плоча да држи у кући неку шерпењу од грамофона, јелда), платим, однесем. Жена му баш рибетина, плава са гргуравом косом, не чудим се што су се скупили. Једно вече је дошао у Борсалино и друштво нешто ухватило да га зајебава, а он „тако ви са мном, а сад сам устао из болесничког кревета... а? ма не, није ми ништа, жена ми болесна...“.
Не знам како сам то донео кући. Стане у торбу, није да не стане, и мора да сам га некако замотао - онај провидни поклопац ничим није причвршћен, и нема везе што се ручица забрави кад се врати, да се поклопац померао у транспорту мога би да је оштети. Можда сам успео да га положим водоравно у торбу, а можда сам чак узео ауто и отишао по њега.
Звучнике сам повезао тако без кутије, и то је лепо радило, ал' није то онај звук. Чека се свети двајздевети.
----
* ХСР, нишка копија Дуала, што је комбинација радија, претпојачала и појачала. Видео сам оригинал једном, и разликује се само по томе што има клизаче уместо ручица.
Спомиње се: 27-X-1972., Озвучење, 23-VIII-1982., Алан Форд, Борсалино, Весела Сенић (тетка Теја), Ендре Фелбаб (Ечи), ззззз, Золтан Кадар (Кид), Мика Зеленић (Слеш), Паја Ћурчић, регал, Рудолф Охснер, Славољуб Томић (Славе), теча Кића, шкодилак, на енглеском