мај 1976.: у фоткама
Ђенђи (лево) је још живела у оном подруму (... 7 речи...). Та кућа је припадала некој њеној баби, бабатетки, па је навраћала код ње више пута и напросто седела са бабом. Баба би понекад скувала нешто специјално - печена пуњена риба, или њен специјални рецепат за паштету (који још памтимо и усавршавамо). Ово је ваљда у њеној кујни, јер не знам где би иначе било.
Ја, соларизован. Било је тада доста таквих експеримената.
Мали камп сточић се користио од пролећа до јесени, као за терасу. Овог пута је Илона била ту (шоља десно, не види се цела, је њена), а на другом снимку држи кишобран. Напросто нисмо хтели да одустанемо од поподневне кафе напољу, упркос киши. Мала пепељара на ближем крају је углавном кевина. Довољно се види да се примети окрњен ћошак. Комад белог порцелана на сред стола је чувени лавор, велика пепељара која је одувек била главна. У црвеној кутији је кевина "Филтер Југославија". Ја сам вероватно већ трошио шкију - јесте, бела цигарета без филтера, то је то.
Црвене шољице за кафу непобитно НИСУ из галерије Себастиан (не -ијан, -иан, то је у Дубровнику), али су под њеним очитим утицајем. Такви комади доброг индустријског дизајна су били увелико у моди и били су некако знак тог бољег живота, ето имамо лепе ствари а нисмо за то остали без гаћа.
(... 17 речи...)
Мислим да је овог месеца био случај да смо решили да идемо у биоскоп поподне, па ћемо увече негде другде, значи пројекција од 18:00. Била су три биоскопа у центру, велика Арена у згради робне куће на булевару, са огромним зиданим платном, закривљеним, са шестоканалним озвучењем (које смо ваљда једном и чули на делу, неко возило је кренуло са балкона па уз десни зид), и гледалиштем у облику амфитеатра, све супер али... ту су приказивали спектакле, холивудске хитове, катастрофалне филмове (тада у моди) и слично зеље, тек би понекад наишло нешто са Феста. Друга два су била у старим кућама око центра, улазило се у један из авлије. Била је и кино башта, ал' тамо смо ређе ишли (сећам се да смо тамо гледали само онај филм са Стонсима), јер кад то почне да ради, нама је година скоро готова, крену испитни рокови.
За ову прилику одемо у онај ближи, у који се улазило с трга па кроз авлију, и гледамо „Оталију из Баије“. Канда је било неке збрке са ролнама, ко зна шта је било, јер смо запамтили да се на шпици појављује неки Брајан де Палма, и да радња везе с везом нема, можда су ролне биле испретуране, или смо плакате гледали дијагонално (тј де Палмин филм ће бити за викенд), а превод лош. Неколико пута смо се зезали са „Брајане, де је палма?“... и закључили да ово боље да не бројимо у гледање филма, ово нам је најгора биоскопска представа у животу, него одемо у онај други забачени биоскоп, у уличици иза булевара, и погледамо најновијег Хичкока, „Породичну заверу“. После је испало да је то био и последњи, матори је убрзо потом бацио кашику. [у ствари четири године касније, ал' филм јесте био последњи]
Спомиње се: Ђенђи Ујлаки, Илона Гнајс, паштета, шкија, на енглеском