Наше друштво с ћошка - Кале и још 4-5 других, мада нисмо никако били банда, је требало да се побије са неком другом бандом. Мада смо били шећеранци, они други су већ били познати под тим именом. Буквално легендарни, јер осим легенде, нико није знао да ли стварно постоје, ни ко су, нико није познавао ниједног од њих. Туче, наравно, није ни било, само смо пар недеља зазирали да ипак не наиђу.
Уз једну од јамура је нека породица мађарских Цигана сазидала кућицу, на месту где се одлагала шљака из комбинатове топлане. Та шљака је била некакав црни песак, са комадићима шупљикаве скамењене црне смоле. Од топлане је ишла пруга, рудничког формата, са десетак вагонета, које су вукла два коња. Вагонете би истоварали уз ивицу јамуре, отприлике двапут недељно. Кад би се насуло толико да шљака не клизи доле, преместили би шине ближе ивици. Јамура је била 80 метара у квадрат, а сад је већ била десетак метара попуњена.
Кућица је била на месту где је пруга првобитно пролазила, набој и назови кров, не већа од некакве летне кујне са шпајзом, и уз њу прислоњена шупица. Имали су неколико синова опаког изгледа, бар двојица старији од нас. Једног су звали Ечи, што је у ствари надимак - мађарско öcse нисам нашао у речнику (или сам га погрешно написао), ал' то је било нешто као бата, брале, баја. Сличан надимак је носио и Кале, само на српском.
Најближе тучи с њима смо били кад смо се једном постројили једни наспрам других негде на пола пута, дерали се једни на друге, обећавали да ће бити разбијених глава ако неко дође у њихову улицу. Улицу нису ни имали, него јамуру између парка, двеју улица и друге јамуре уз пругу. Пар година касније су нестали, а нестала и кућа.
Филмови које смо гледали у биоскопу „Кристал“ код Кантине су били углавном каубојци, Џон Вејн је био главни даса, доста нас је покушавало да скине његов укриво осмех и намигивање. Донекле и ја, све до једне сцене кад девојка узјаши коња, а он је пљесне целом шаком по дупету. А па такво непоштовање, то се не ради, одмах ми се није свиђао. Нарочито што смо већ знали да они то само глуме, а ово је извео баш са гуштом, није глумио. Био је популаран и Хорст Бухолц, увек је играо приправника у банди (или екипи), који ће на крају да се покаже. Сећам се неке запреге која је носила... неки динамит, пушке, шта ли, па су је пратили преко брда и долина, немам појма коме ни зашто. То смо гледали ми из улице кад идемо сами, поподне од 18:00. Увече, са родитељима, су се гледали другачији филмови - комедије са Денијем Кејем (Каминским), „Мачка на усијаном лименом крову“ (од чега се сећам само да су много причали и да се један са штакама и ногом ипо два минута нешто драо на киши), „Продавачицу љубичица“, ствари са Дорис Деј и онда гомилу разних које нисам запамтио. Питао сам се што титлови толико пропуштају, прођу по три реченице без превода, а мора да неће да поново преводе оно што је већ једном речено, то је требало да научиш први пут. Изгледало ми је мало брзо, не знам да ли бих могао, све и да сам пазио од почетка, ал' ваљда одрасли то умеју брже. Ал' сам почео да се трудим. Није да сам нешто много научио, ал' сам почео да ослушкујем.
А онда су дошли и филмови на другим језицима и моја теорија је пала у воду. Нико не може том брзином, тим методом, да научи толике језике.
Једини јапански филм ког се сећам, зачудо, није од Куросаве - „Онибаба“, црнобели, помало страва и ужас (аха, има једна сцена), у ствари прича о љубомори и похлепи, са њих троје што живе у колибама од трске у мочвари.