јули 1990.
Тако ни ове године не идемо на летовање (а моји иду, наравно), ал' см бар ишли у Немачку и на нешто мањих путовања. А кренули смо и са кућом. Имамо горњу плочу, спремамо се да зидамо даље у вис.
Овог месеца смо закључили да девојке можда имају дара за музику па, што да не, купимо синтисајзер. Од неког лика из Џенкове зграде, коштао је ваљда стотинак марона. Свидео ми се модел (Касио) јер је имао миди интерфејс - каблови су стандардне дин петице, то већ имам, накуповао сам се тога у Швабији, значи могу да га уштекам право у атарист. Го и Нина су то користиле да уче да свирају - уштекају га тако па пусте мелодију полако са рачунара, и саме такође притискају дирке, па онда постепено убрзавају. Испробао сам још два-три секвенцера (што је безвезан назив за музички едитор), али су имали превише информације која напросто није могла да стане на телевизор, резолуција на Атарију је била или 320х200 у 16 боја, или 320х400 у 4 боје, из палете од 512.
Током година, касио би био заборављан па враћан. Тридесет година касније, још увек ради, и још увек не могу да смислим његово дугме за демо, које сва деца воле иако свира увек исту песму ("за Аделину"), коју једнако мрзим.
(ово сам препричао на сезаму наредне године:)
Сретнемо на базену неку рибу из оне опитне омладинске фирме, настале пре ДБА, прве настале на тај штос. Дали су јој, машинцу, да ископира цртеж за неки италијански струг (дакле радни налог да пиратује хардвер!). Крене она то да ради и види која је то старудија од машине, колико ствари је урађено погрешно, глупост до глупости, ово може јефтиније, ово паметније, ово може да се дотера... али не, "ако је ваљало Италијанима, ваљаће и нама, не дирај ништа само прекопирај"... дакле искључи главу, укључи ресавску школу.
Тј питање статуса стручњака овде и тамо, је да буде поштовано знање, да те пусте да урадиш шта умеш и да се поштује твоје стручно мишљење. Лова је под бе, следи аутоматски ако се испуни тај први захтев (тј наћи ће се начин да се то поштовање искаже, кад им дође из дупета у главу да се стручњак исплати).
Поглед ка шећерани, сутон, месец скоро пун, опичени облаци. Још смо умели те колор негативе.
Ћале се карта са девојкама (и сусједовом ћерком) у гаражи. У позадини, наслоњена дрвенарија је у ствари дењак врата и прозора за кућу, што смо купили 1986. од оног кредита. Стајаће ту још годину, док их напокон не уградимо. Вреће са бавалитом (баварско нешто - за фасаду, са млевеним белим мермером) ће последње да оду. Кутија од касија је иза ћалета.
По томе како леже карте, играју канасту.
Права кокошија супа напросто мора. Стаклена чинија значи да је за мирка, али она каже да је она то кувала на решоу, па цедила у стакло па у њему укувавала резанце у мирку.
Изгледа да сам ја пушио Бонд или Бест (слабо разликујем а још мање се сећам) она Класик.
На столу су три тањира, јер нема шансе да се сервира за четири особе, две столице у ћошковима су увек заузете. Ја бих донео ону од писаћег стола па сео у средину, а кад неко заврши, она би дошла и ручала.
Још је ово сад било и добро, обоје смо радили у отприлике исто време, па бих оним данима кад нисам био на терену (а сваке недеље сам био, бар дан или два) дошао кући и могли бисмо да ручамо заједно. Док сам радио у машинској, по сменама, а и кад сад Нина крене у школу, биће увек у контра смени (јер у Змају кад нижи разреди иду преподне, виши иду поподне и обратно, а мењају се месечно - а разлика између њих је 4 године, значи од 1990. до 1994. овако)... говорили смо да бисмо често могли да једемо сви из истог тањира. Јер се често догађало да ни двоје не ручају у исто време.
Спомиње се: атариСТ, Горана Средљевић (Го), Градивој Јанкулов (Џенк), ДБА, Змај, мирко, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), решо, сезам, шећерана, на енглеском