13-VII-2020.

Петог, шестог, деветог и десетог смо водили девојке опет на Пескару. Прво бициклом (и опет су обе заспале у повратку), једном колима (јер је ишла и Виолета), двапут комбијем (јер смо ишли сви). Деца уживају.

Прескочила девети јер су стигли сто и ноћни сточић (из Икее, јужно од Београда) па да их саставимо. Стари сто је скрнави картонски дркопиш који смо купили овде и никакав је, ал' је послужио је неко време. Стајао је у нашој бившој спаваћој соби, тзв плавој (опет бела од 2016.) а самолепиви тапет који на тој имитацији иверице изиграва замену за ултрапас се већ одлепио понегде. Ово Икеино канда секу роботи, прецизно је скроз.

Седмог смо коначно натакли маске - наравно, лепе удобне што је она сашила. Отишли у Лидл по бакалук. Нису имали онај лепи повратни одвијач из каталога. Никад немам неки да ваља. Последњи је био можда 1993. кад смо се селили, спасао ми зглоб док сам склапао кревете. Сваки следећи, нарочито последње деценије, је кинеско ђубре, чак и она два што ми је Ендер донео пре шест година. Механизам на оном са Т дршком се распао за мање од године, онај други једва ради.

Поподне смо отишли код Борчета на још једно пијење - 17. френдз парти. Срели неке успут, понајвише Милену Пожарић. Обећала је да ће Бобу да ухвати за уши и довуче код нас првом приликом.

Борче још није добио решење за пензију, последња плата била јуна, па кад га је питала како ће да преживи у међувремену, каже „следећи пут понесите сендвиче“. Направио је још једну чинију баклаве, што нам је спаковао да понесемо. Драгана није хтела да понесе, он навалио, расправа фотогенична. Узела је на крају два парчета, ми остало. Нини се баш свидело.

Осмог су Лена и Милан отишли до старог града на опште демонстрације. Носили су маске против короне и гњурачке наочари против сузавца, којег је изручена месечна залиха.

Правили смо још резанаца, две три туре. Много јаја, мало људи. Па тако у резанцима сачувамо јаја за зиму, кад коке мање носе. То смо некад радили у великој соби доле, на један кауч би се поређали комади за сечење, да се просуше, а на други готови резанци, да се суше целу ноћ. Сад то радимо на свом кревету горе, просушивање на нашем кревету, а сушење на две сушилице за веш покривене чаршавом. Пре пар недеља сам купио буриће за резанце - 60л за широке (око 8мм) и 40л за узане за супу.

Деветог сам опет отишао код зубара, оде петица доле лево. Нисам био дезоријентисан. На Житном тргу сретнем типа чија је пре била Евина кућа (оног што је 1988. пио ракију као воду, на Виру). Сад живи у Суботици, бави се некретнинама, каже тржиште дивља. Купују и Мађари, не сам мештани него и од преко гране. Каже да зна бар њих 120 одавде - инжењери, доктори, разни менаџери којима би требало да је било добро и овде. Прогласио сам га за нашег амбасадора у Суботици, или бар културног аташеа.

Једанаестог у Петерхиду нисмо радили скоро ништа. Она је покушавала да натера компресор да напумпа преко 0,2 бара па није ишло. Ја узео тример (Т2, јер је цркао шворценигер) и покосио два-три туцета багрема што је никао. Проверио мој трик за лакше обарање старијег дрвета, изгледа да ради онај мој трик да му прекинем кору у круг - од тог прстена навише дрво цркава, па кад се буде секло биће лакше. Па то онда једном кад будем имао времена. Она је покушала да накупи воћа за следећу туру ракије (и око 2кг кајсија) али није нашла доста па дигла руке. У повратку смо узели четири пљеске (није бургер, јер није исти рецепт, ал' де објасни), четврта је за Виолету. Нина је пресекла један и понудила пола Раји. Последњих година је јео 50% чипса а 50% помфрита, колача, мекенчиза (насуво са сиром, тј макарони енд чиз), понекад житарице, кекс, сладолед и строго ништа више - никакво месо, никакво поврће. Прошли пут кад смо роштиљали, убедимо га да поједе два залогаја ћевапа, и штогод му се свидело. Овог пута је појео све што је добио и рекао "ово је у ствари баш добро". Имали смо ми неке теорије о томе колико чега он уноси, ал' он свеједно нормално расте, те смо закључили да тело зна шта ради. Ипак, ово је био значајан културни догађај, а фотке како он једе пљеску су се накратко прославиле диљем породичне мреже, на обе стране баре. Могуће је да је баш ово вече пао и дугачак чет са Фрејс и Реином.

Поподне смо паркирали девојке на бициклове да се провозамо, али сад је Санда ГПС а пошто је она на предњем (раније се возила са мном, позади), само покаже прстом куда. Стигли смо у Спрингфилд.

Дванаестог смо их одвели у град, остали скоро два сата, мада нема ничег. Главно било неко венчање, циганска плехана банда се опет нацртала уз улаз у општину, тутње исте две ипо ствари што су спремили (углавном Бреговића, слабо класичних народних) па се разиђу док не наиђе следеће венчање за пола сата. Глатко обријани трг без ичега, ако не рачунамо коња са краљем на себи, одјекује страобално па носи и до пола главне улице. После смо сконтали да смо у граду видели мање људи но што за исто време видимо око месне заједнице. Све јер на главној не може да се купи хлеб, млеко, кобаја. Има само банака, банака, осигурања, мењачница, банака, посластичарница, кафића, бутика и покретне телефоније. И скоро све на енглеском. Дакле, нема пешака. А време било чудно хладно изјутра, поподне таман за шетњу, пирка свежина и понегде облачић.

Увече звао Борчета па Драгану да договоримо седељку за сутра. А онда зове Јаца на фиксни. Сишла да види ко зове у 21:30. Кад се вратила питам ко је умро. Јер нема друге кад се зове у то доба. Е па тетка Теја. Сахрана је сутра, па сам опет звао ово двоје да одложимо за уторак.

Па смо тако тринаестог отишли до њеног села у Бачку, на старом новосадском путу, на сахрану. Сви под маскама, а ко нема (нпр ја, јер ми је остала код куће, она носи своју у торбици) добије од Јациног мужа. Свештеници су опет пролив живи (и без маски), штавише први помоћник је баш лоше певао, а наравно, то мало што ми је продрло кроз уши, уопште не спомињу покојницу но само поју своје рекламе. Мрзим рекламе. На даћи пак нико није носио маску. Ем не може да се једе тако, ем је ово сад приватна журка, у изнајмљеној сали, инспекције ту не залазе. Била ту и Жуца, углавном уз нас. Њен муж беше неки род течи.

Преко викенда је престао да ради StatCounter.prg (мрежни сервис, не моја рутина). Тринаестог су га покренули, а за протекле дане уписали неку шацометријску бројку. Што ће рећи да раде као што сви амерички програмери замишљају да ће једног дана да се обогате и оду на пецање. Нико није остао у радњи, нису чак ни платили два дежурна у другим часовним зонама, циције. Па сам отказао претплату (око 50$ годишње). Једина разлика између плаћене и неплаћене верзије је у дужини лога, 50000 посета или само 500. Важи ми до априла. Могу да скидам дневно, као што и скидам, тако ми је свеједно.

Четрнаестог журка код нас, 18. френдз парти. Скувала један од својих бајних гулаша, уз наше резанце. Крчкао се само 6 сати. Драгана је нешто слабо пила, па сам јој сипао пола чашице, а после је било „ајд још једну па идемо“, двапут ил трипут. Разишли смо се, добро расположени, у пола три. Вешто сам испуцао фоткање током првог сата, па после ништа.

Петнаестог поподне, дошла Жуца да видимо око моје пензије. Нина искенирала и одштампала шта сам имао од Мађара, а ми смо одвели на бицикловима Санду и Линду у град (и даље празњикав, једва четвртина гужве каква је била пре 30 година), па кад је ова после дошла све је било спремно. Имао сам само да попуним један образац, а онда смо само седели и чантрали.

Шеснаестог крене Нина да обиђе Веру, носећи Линду на леђима, а баба је носила Санду. Ова није била код куће, па су причале са њеном кевом и после се вратиле. Успут прођу поред Еве и е види велика вест: поново ради Дебела мачка! Трећи пут на истој адреси, од прекјуче. Планираћемо...

---

Спомиње се: StatCounter.prg, Вера Вранеш, Весела Сенић (тетка Теја), Виолета, даћа, Дебела мачка, Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Ева, Ендер Аквила, Живана Арматовић (Жуца), Јасмина Сентовић (Јаца), Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, ћевапчићи, френдз парти, шворценигер, на енглеском