(Деценијама касније ме копкала сумња да то празно седиште на журци није случајно било, средило то друштво, знали су да долазим.
А сад како сам написао ова четири чланка, другачије ми се чини: Еви је хтела да ме откачи, па ме можда најавила, чак и препоручила. Како су обе мислиле да сам Енглез, па било кога да су питале, знале би да нисам. Али није јој све ни испричала, па сам добио мали шамар.
Још више ме копка то што сам можда свега два три пута задобио девојку; остало је све некако средила она сама или са другима. Али сам имао већ преко 60 кад ми је то пало на ум, а тада је већ разлика између мене неодољивог и мене пожељног била небитна)
(И још једна занимљивост: не сећам се Еви никако. Ништа не излази пред очи. О Корини, пак, заборавио сам доста дијалога, где смо ког дана седели, али више од пола ми је врло живо пред очима, са појединостима)(ал' сам заборавио да је пушила)
Изашао први албум Корни групе. Тежак дебео винил, леп омот, и јебем ли те Пегепе, моно. Наводно је било шансе да га ураде стерео, али би трајало два месеца дуже, па ајд овако. Шта су гурали албум у касно пролеће (па изађе већ августа), да ми је знати, ал' шта је ту је. Свеједно, главна песма је "Пут за исток" (у неким потоњим издањима, "на оријент"). Обојице диџејева су волела то да пуштају, понекад свих 13 минута, са четири става у различитом ритму, не може да се игра, нарочито трећи јер је спорији и од блуза. И шта онда? Да слушаш? Боље то код куће. Да се игра? Немогуће. Дакле, на пиво (које тада нисам пио) или... на пишање. Ускоро је већ било "куд си пошо?" "пут за исток" па прстом ка вецеу.
То је кружило цело лето. "Одох на исток" је значило "на пишање"". Испричам то Димчету једном у клубу, а он одмах онако подозриво обазриво "а што не на запад"? Морао сам целу ствар да му испричам, што га је смирило, ал' јеботе кад мораш да објашњаваш што. Није само он био такав, сви ти носиоци друштвене свести су имали (или уображавали да имају) дужност да пазе на младе, строго брину да не застранимо, да не загазимо у антидруштвене или антисоцијалистичке воде. Десет или петнаест година раније мора да је било још строже. Сад је осећај да си на повоцу био много блажи, скоро да га заборавиш док га не цимну.
Нисам га ваљано ни преслушао тада - још је радила она Емона из 1963. уштекана у стари радио из 1957. - па сам га однео једном код Аћима, имао је некакву тоску. Није много боље, али је бар личило на хајфај и ваљан звук, за то време.
Купио сам га 12. кад смо као славили Слађин рођендан. О ком нисам мното писао - прве две-три недеље овог месеца сам слабо пратио догађаје јер сам ретроактивно ишао кроз белешке с мора, много важније од овог.
Осмог стижу писма и од Меланије (из Кембриџа!) и од Лајне. Погледао "Великог малог човека" у кино башти, што је летњи биоскоп, у авлији до општинске. Имала је кров, па је могло донекле и по киши, осим кад ветар занесе а седиш с краја.
Ишао редовно у Дом али се нисам много трудио око девојака, чак ни кад је Гаши требао неко да одвоји ону другу... ил' није била нешто, ил' се нисам трудио. Скоро као да сам се вратио на оног лошег старог, ал' не, нисам био исти.
Шеснаестог, пак, савршено вече, са једном из IV4 која ређе навраћа, ту је из неког села. Није остала дуго. (нб. видео сам је опет 2017. и даље одлично изгледа)
Наразговарао се са Хазимом о оној што ме откачила због оних љубавних писама - каже сере, то су јој од неког рођака. Свидео си јој се, али... Али шта? Ма упала у неко лево друштво, неки педери и вагабунди и то су јој били први мушкарци. Онда њен ћале сазна па је метне под стаклено звоно, враћа се у 20 осим ако школа иде у позориште. Не иде никуд, измишља момке (и та писма је можда сама писала), откачила се скроз. Каже не би да те одваја од твог друштва. Каквог друштва, тад баш нисам ни имао. Није битно, слуђена је и више се ни не жали. Само се навикла на услове и ћути.
Иначе, било је неко време пролетос кад се појавио израз босанчерос. Морао си да пазиш ко је присутан да ти не излети, могла је да севне песница.
А онда није прошло ни два-три месеца, на бусу за Лазарево, босанско село овде, ексером у бок урежу ту реч, сами.