01-I-1970.

Око 16:00 је дошла Д.К. са још једном, да организујемо репризу код њеног комшије и још једног другара. Однели смо остатак клопе, пиће и плоче, па после отишли да скупимо друштво. Скупили смо већину, плус ова двојица, плус још двоје-троје са Руже.

Место где су они живели је квадратна авлија оивичена кућицама, негде код пруге, на пола пута до Руже. Неугледно, од набоја, ниске таванице, и тада ваљда још земљани подови застрти крпарама, ал' ова двојица су успела да ту направе атмосферу. За тих пола сата док смо се договарали, и касније кад сам дошао по плоче и шта је још било да се врати, упио сам ту атмосферу рокерске дневне собе, чуо "Не труди се да зауставиш реку" од Афродитиног детета, и још неке непознате ствари. Биће такве музике још ускоро, ово је био почетак.

Саме журке се не сећам, нити сам шта записао. Него сам записао два дугачка вица, један се завршава са "а ако ђаво поједе мене, имам само један излаз". Други је бесконачни бели виц, где је све бело, у белом граду на белој станици у белом возу... завршава се са "овако бело пере само" па име детерџента. Та реклама нам је целе године пробијала уши.

Следећа три дана сам ленчарио. Пуштао плоче, решио наградну мистерију у "Илустрованој" - ако је не реши превише њих, имам шансе да добијем НСУ принца. Неки афористичар је тада баш написао "чекала је принца на белом коњу, а дочекала коња у белом принцу".

Око претећег писма, познали смо рукопис, и мој ћале је рекао његовој кеви. Онда се банда скупила и пребила Звојшу - модрице, расклиман зуб, огреботине по глави. Чекали су и мене после школе, али сам био упозорен и обишао два ћошка около. Знам крај колико и они, и боље. Изашао сам из школе на други излаз (што је већ подвиг, углавном је закључан и само особље има кључ, јер га само метар травњака дели од прометне саобраћајнице, и пре четири године је неко ту погинуо, отад закључавају), па обишао скроз до Руже, па до оне двојице комшија Д.К. да покупим тацну и чаршав ал' нису били код куће, па преко ничије земље поред јамуре од старе циглане, па се појавио у својој улици код рампе. Трајало је пола сата уместо десет минута, ал' се исплатило. Следећег дана већ нису успели да се организују.

Десетог, Звојша дошао да идемо у школу на књижевни састанак (!). Испаде да је неки мој текст изашао у неком омладинском листу, што смо добијали ми у осмом разреду (само претплатници, можда 5-6 по одељењу), па да га прочитам наглас. То се завршило у 16:45, а онда су остали да гледају кошарку (СФРЈ је постајала веома битна у том свету) и да видимо хоће ли бити игранке после. Што је било веома можда, јер је разредна VIII₁ требало да одобри. Одобрила је, без договора са Ивком - да ми је било видети јој лице кад је чула. Разредна VIII₃ је одобрила својима, рачунајући да ће ове друге две да нам дежурају, и отишла. Оде и ова. Ал' ја навалио, донео и грамофон (и разводник!), троје донели плоче, само нам фали дежурни наставник. Неки заузети, неки ту од јутрос у 8, и на крају се неко прославио збаривши музичарку, то је упалило.

И тако је игранка почела у 18:05. Менза (од дневног боравка, тамо је било места) се није грејала, ал' угрејали смо се од играња. Цео сат. Дај шта даш, само дај. Било је скоро цело уобичајено друштво. Неки од старијих су наишли (углавном друштво са дочека) али их није одјурила (као што су Патка прошли пут), него нису ни покушавали да уђу, ћаскали са њом и чекали да буде готово. Међу њима, и текући дечко Д.К. (Сарча), па ми она рече да играм са њом за случај да Бора навали да игра са њом, да овај не би био љубоморан, да се не потуку после.

Аха... то му дође да сам особа од поверења, на мене не би био љубоморан, ја сам безопасан, а?

---

Спомиње се: 05-X-2023., VIII₁, VIII₃, Боривој Праговић (Бора), Градивој Сарчевић (Сарча), Звонко Даричић (Звојша), Иванка Томашић /Чардић/ (Ивка), Патак, Ружа, на енглеском