05-X-2023.
И најзад тај велики састанак математичара у Елмонту.
За ручак смо мало прескочили сарме, наша шема је 1-2-4, трећег дана се једе нешто друго. Скувала неку чорбу од својих коцки и наранџастог парадајза, што је био изговор да утаманимо онај хабанеро што је био начет с једне стране, па да спасемо шта се спасти да, и испржила оне ослиће. И онда кажу да од рибе не можеш да се наједеш... не, него рибе увек може још.
И наравно, одспавао сам, и таман довољно. Пробудиле ме близнакиње, нису појеле чикине ногице (в. Кућни) па се баба драла на њих што траже по пет а поједу само две, неће више никад да им прави, нису мачке заслужиле да једу тако добро, а онда оне ударе у дреку и то тако сложно, истом мелодијом, да ме то пробудило. Таман на време. Спремим еос70, телефон, цигаре и кренем. Намерно сам ишао пречицом поред Еве, јер туда нисам прошао ни двапут за последњих 40 година, баш да видим на шта то личи. Под један, она јамура од бивше циглане је одавно затрпана и ту сад расте багрење, испишавају се Кинези. Друго, иза оне старе дворишне куће, где је некад живела Д.К. из VIII2 (в. 01-I-1970.), има још једна новоградња. Та кућа, пак, и даље стоји, у различитом стању. Пошто има туце власника, свако сређује свој део, па то сад изгледа овако. А некад је све то изгледало као тај десни угао.
Стигао сам тачно како сам обећао, у 14:30. Зној ми пробио нову бањску кошуљу на више места, упекло сунце као да је почетак септембра. Звао Борчета, каже ево креће, стиже за 20 минута. Па да, има да пређе 400м. И стиже он кад је рекао. Убрзо затим стижу Дуца, Мима, Р.С.
Ту укапирамо да смо тачно она екипа (сем Борчета, који нас је сликао) која је некад радила у машинској па смо се у том саставу и сликали. Онда су почели да пристижу и остали - Сташа са женом (и она је колегиница), троје из претходне генерације, Момир (свеже одераног носа, јер се лоше дочекао кад је љубио бетон, гледао да сачува свеже зарастао прелом цеванице), В.А., ...мање више добар део екипе која је била присутна на састанку пре десет година, или/и на наредна два. В.Г. је стигла са последњом екипом. Двојицу нисам познао, наиме Борчетовог кума и оног колегу из Трбњева који је радио до тачно 40 година стажа, одбио да ради још два-три месеца колико му је фалило до 65. рођендана и тако изгубио неки постотак од пензије, само да их више не види. Обојицу зато што су се угојили у главу, ни налик на оне мршаве момке које сам запамтио.
Прва два-три сата сам провео чаврљајући са М.Д.ом, легендарним двапут. Прво што је пао на анализи један јер је морао да напусти писмени на пола, да се не би упишао - заборави да то уради пре писменог. А онда још пет испитних рокова нису дошли такви задаци. Друго што је карао сина што већ једном не дипломира, а овај му врати лопту, „а што ти ниси“. А, јел' тако, добро - и упише се он поново и овог пута заврши. Испало је да је и он радио прво у коболу па у фоксу, па смо онда сложно оговарали Малог меканог, размењивали ловачке приче („и кад пређе 32767. слог, он у индексу крене да пише преко нултог првог итд и заборави шта је ту било пре“, а он челоклеп). Он је то доста дуго радио, и то у пореској управи, ал' је најебо по више питања и на крају баталио све, форматирао диск и отишао да ради нешто десето. Питао се јесам ли то ја био, каже нека зрењанинска фирма дошла око 2006. и свим програмерима из пореске нуди двоструку плату да пређу код њих. Нисам ја, био сам тада преко, ал' могуће да је то ортаков син, кад је наследио фирму и селио је у Нови Сад, тј нисам ја ал' су можда неки моји. Успут сам рекао „серекеш“, па је В.Г. приметила да није укапирао шта је, и ускочила да објасни.
И он, и још троје-четворо су ми одали признање да сам остао исти. Осим велике Живане, која се изненадила, јер је мислила да сам ја не само луд и уврнут него и потпуно недруштвен, такав је утисак стекла на факултету. „То је зато што сам већ имао девојку па вас нисам спопадао“. Иначе, мала Живана, она што сам је срео 07-IX-1999. пред амбасадом, је имала такав распоред да је могла само данас, па смо према њој и одредили датум. Она ми некако делује да је највише остарила.
Наслушао сам се причица, чак и из машинске, укључујући и нову анегдоту о Ђолету (на поправном да двојку некоме ни не погледавши задатак, који је само узео, згужвао и бацио, „да не види неко“). Попричао чак неких петнаестак минута са Дуцом, нисмо више од педесет година тако сели и причали, и о судбинама заједничких познаника па и о једној бившој муштерији Аваија („не знам што сви мисле да је она нека риба, ево и мој Јошка види нешто у њој, а видимо је свако јутро кад иде преко улице у радњу, набада као кокошка, ваљда зато што је дуго носила минић* и штикле па је нико не гледа изнад и не примећује колико је глупава... а ни он није много бољи, а били су тешка сиротиња кад су почињали.“).
Од М.Х. о момку који је одбио да обуче сако и кравату да се слика за табло, и сликао се без, и директор није дозволио да тај табло са његовом тако неконформистичком сликом буде изложен. Соломонско решење се нашло: његова фотка је исечена из таблоа, његово место остављено празно, а та исечена фотка је била изложена засебно, десетак сантиметара испред таблоа.
Маца (некад најбоља риба на групи, и даље има онај мачији осмех ал се раскрупњала, и притом постигла да то не смета) ме у неком тренутку упита „ко је Паће?“. Ма, ја сам, то ми је надимак још из основне... и прекрупим причу у две-три реченице. Мора да је Борче заборавио да ме ван града нико не зна по том надимку, па ме рутински споменуо тако више пута, те је стигло и до ње.
Разлаз је био око 20:15. Сташа ме одвезао кући. Госпођа је тражила додатна упутства за одгој оних боливијских папричица.
Код куће гугољ нешто успорио, па сам погледао шта је, изгледа бајати кодеци па пуштање видеа са јућубета иде неком заобилазном методом, која гуши машину, што и сам уредно пријављује. Пустио да се све освежи, нисам одавно, и сутрадан кад је пробала, каже иде, лети. Онда смо довршили шта је остало од оног тутифрутија што смо носили у бању. Ујутро сам урадио и разаслао фотке.
Кад мало размислим, осећај који сам понекад имао да сам некакав уљез у еснафу, да сам се незаслужено провукао на трикове (јер никад нисам урадио својих хиљаду интеграла и још десетак ствари без којих као не иде), је коначно распршен, исти смо сви. Чак сам имао то задовољство да испричам „...неко је узео да исправи графикон инфлације деведестреће, па је пробао разне трансформације и тек кад је логаритмовао двапут, добио граф прав као стрела. У, јеботе, ово ми је први пут, након не знам колико година, да испричам овако нешто и укапирам да не морам ништа да објашњавам.“
Шести. Палачинка је заглавио шапу у врата кад су се затварала, па је онда Лицидер ака Лепард нестао. То је било пре два-три дана, а сад је Зелена паркирала једно ново маче у тунел испод испуста под плочом терасе, где нисмо могли довољно да угурамо брег. Нина га је извадила, нахранила одговарајућим раствором млека из пипете, и сад девојке поново уче како да држе маче. Још увек је лепо време и седимо напољу.
----
* нађох некако, спомиње се 03-VI-1997.
Спомиње се: 01-I-1970., 26-V-1986., 03-VI-1997., 07-IX-1999., VIII2, Аваи, Багер, Градивој Средљевић, гугољ, Душица Тошин (Дуца), Ђоле Бељанац, Ева, Елмонт, еос70, Јошка Рац, кум, Кућни речник, Мајкрософт (Мали мекани), Малиша Борковски (Борче), Мерима Табарски (Мима), Момир Хаџипопов, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, новоградња, серекеш, Станоје Сердаревић (Сташа), Трбњево, фокс, чорба, на енглеском