Шестог смо свратили до старе куће да видимо јесу ли нам стигле дуговне картице. Стижу обичном поштом у ово доба године, кад истичу старе. Кад смо стигли, приметио сам да сам пре поласка окачио кључ од сакса на куку и узео кључ од капије а сад се тај опет претворио у кључ од кола... тек тако, у џепу. Па ће Санда са бабом да ме чека у парку а ја ћу са Линдом да се вратим кући по кључ. Ал' врага, не можеш јој објаснити, па одем с њом до парка, оставим их све тамо, одјурим кући, заменим кључ, одјурим до парка, па онда сви до старе куће. Лоза назад у авлији је подивљала, пење се комшијама под кровове. Сечем је ниско при земљи, ал' као да је негде пустила корен. Мораће озбиљније чишћење. Једног од ових дана. А и трава је порасла.
Ћале је имао часовнике на све стране. Кад задрема па се пробуди да зна кад је заспао а кад се пробудио, о чему је редовно извештавао кад га питамо. Јефтино кинеско ђубре од сто динала, углавном, али и два стара скроз механичка метална векера од земунске Инсе. Близнакиње се здале да их навијају да им звоне у руци. Чак су се и извештиле.
Јохана је угинула седмог. Били смо с девојкама у Спрингфилду, њој ладну несуљу а мени босанско пиво (ладно, точено). Овог пута смо узели и пицу (средња маргарита, само сир) да понесемо за вечеру. Неке комшијске клинке су јавиле да имамо цркнуту мачку на травњаку. И ето ње, између комбија и оне острижене трешње, већ надувена и са мувама. Нормално је доручковала, умиљавала се, прела колико јутрос. Мада било је ситних симптома прошлих дана, покушавала је да уђе и није се много опирала кад је истерамо. Или се много умиљавала и волела да се чешка као ретко које године - ал' опет раније и нисмо толико седели напољу.
Било је то лепих девет живота.
Добио поруку од нове ми банке да дођем по картице.
Увече причали са Гораном. Мала глупа камерица од пре неку годину (што сам узео кад сам отерао старог лоџитека из 2003. у пензију), са само вегеа резолуцијом, не уме да држи положај јер је кабл сувише тежак а она пет грама, и увек је под погрешним углом. Па сам питао Нину да ли Раја користи ону Горанину камеру, што је оставила ту пре више година - каже не. Па смо током разговора променили камеру. Чудо невиђено - под Пенџеријем, морао бих бар скајп да рестартујем, а у ранијим верзијама бих можда морао и драјвер да инсталишем а можда и бутирам... а ово у трку.
Нисам могао да пратим разговор јер, као и увек, чим кренемо свој деци дође да загаламе. Пуко ми је филм кад се Виолета убаштрала између мене и камере и млела нешто своје, не јебући пет посто што ми већ причамо. И то други пут исто вече; први пут је бар сачекала паузу. А Раја је наравно одврнуо свој телефон, гледа неки анимирани лик који се зове "поморанџа која иде на живце", и стварно иде, пушта неки сулудачки смех на дугме). Издерао сам се и изашао. После смо попили да се опростимо са Јоханом.
Осмог смо испекли 10,2 литре, неког тутифрутија из леве туре, ал' испало је одлично, ту је улетело и литар старог ликера од црне рибизле (у којем је било око 200г меда, додатог ради укуса и густине). Док смо то пекли, осетимо неки смрад, кад оно Уљез, један од гостујућих мачора, кога сам једва успевао да отерам последњих пар година, на њему већ рој мува, лежи у авлији код Лексе Пајковог. Дебели давно није навраћао, за последњих десет година, ако је био ту петнаест месеци. Једном кад су их протерали из Аустрије, и једном кад је прекорачио привремену визу у Немачкој па морао да чека да га пусте поново (а жена, дебели син дрогош и два дебела унучета нису имали тај проблем). Авлија му је, наравно, зарасла у коров. Јулишка му дође род, па сам им оставио тај пролаз, имају као тунел између улица. Капија се не закључава, па сам узео ашов и отишао и закопао Уљеза, као што сам дан раније Јохану.
Могуће је да их је обоје неко отровао, оставе људи за пацове а мачке нађу, ал' некако би то потаманило више мачака. Једнако могуће да је и чиста случајност, матор је био и не у најбољем стању, није лако бити улични борац.
Данас смо отишли до града да покупим картице из нове банке (све океј), а девојке навалиле хоће у Панду, кинески дућан у делу некадашње Робне куће Београд. РКБ још постоји, издаје им простор, од тога ваљда и опстаје. Баш су јуче продали Београђанку, за сићу, некој безименој фирми основаној пре десет дана. Двадесетоспратница у најстрожем центру Београда за пишљивих 13 милиона евра.
Купили смо им лекарски комплет, лажни мобилни и лажни микрофон. Кад смо стигли кући (Линда сад код бабе на бициклу, преспавала последњи километар) турили смо батерије у тај микрофон и сад слушам "тинкл тинкл лидл тар хауаи уондер уодеи а", на савршеном дечијем ингришу, педесети пут. Још увек мање него колико сам пута чуо "точкове на аутобусу" и "бебу ајкулу". Да свемир имплодира кроз пет минута, лакнуло би ми.