11-VI-2020.
Јуче је стигао нови ССД од 2 терабајта, за само 27000 динара (Рајин је прошлог месеца коштао 33000). Коштао би и више али није најновија технологија, углавном купујем најбоље од прошле године, већ прележало дечије болести а појефтинило јер већ има новије.
Сређивао сам то цело поподне и сутрадан преподне. Змајчеку су све САТА утичнице биле заузете, па сам откачио деведе бренер, већ годинама га не користим, а и кад сам пробао прошли пут, није хтео да отвори фијоку. Прво сам клонирао партицију, ал' неће grub2 да направи нов бут са њега. А не могу ни нову партицију да укачим као /home, јер већ имам један и користим га. А ако бутирам са флешке имам још мање овлашћења. Тако да сам дигао руке од клонирања, а и Убунту 19.10 је био зрео за надоградњу, па сам инсталисао на нов диск. Ал' неће да упише бут на њега, јер је на другом САТА каблу, увек упише на онај на првом, са ког више не може да бутира... или можда и може? Инсталишем онда Кубунту, исто. Онда кренем по мрежи да читам, и нађем да Канонички, покровитељ Убунтуа, покушава да буде Мали мекани и Епл линуксовског света, и инсистира на неким решењима која сви мрзе. Пошто сам већ имао Нану (линукс минт) на Цимету, решим да инсталишем то (Нана 19.3 ака Триша). Опет бутира са првог, али видим бутира у делимични Кубунту са првог диска. То аутоматски, али у менију сад имам и Нану... изаберем то и, гле, ради.
Онда сам покушао да премонтирам друге дискове са /media/сГрадљ/diskname да буду на /u (омиљени трик покојног Фефија), није ишло, па под /home/diskname, што је упалило али им више нисам власник ја него корен. То је пре свега било због старог диска од 640Г, од пре дванаест (!) година, добро је и издржао. Тај је провео последњих десет година у фијоци, на њему је била само музика, и сад је почео да јавља неке грешке, па сам музику пребацио на други диск од 2Т. Форсирање власништва је наизглед упалило, до следећег ресета, а онда опет власник корен. Па сам их вратио, сваки пут чачкајући путање у беш скриптовима, директоријима за фес. Притом сам изгубио датуме, јер кад се копира с једног места на друго, прво се копира па се пренесе датум са оригинала - е, за измену датума нисам имао овлашћења. Копирање фајлова је мање опасно него мењање датума... Та игранка је потрајала још дан два. Но, задовољан сам, Нана је очишћена верзија Убунтуа, без просеравања Каноничког.
А онда сам кренуо да реконструишем Бјо у Пајтон/Дабоу, не претерано вредно, али до краја месеца сам мало и навалио и до првог јула је прорадило. Толико је брже, чак и са постгресом (у поређењу са локалним дебеефовима у фоксу под вином). Добро, то ради. Утом сам и преснимио странице друге свеске свог дневника, што је друга половина 1969., двајспрвог кад сам отишао да покосим у старој кући. Тако сам писао о 1969. а каснио са текућим месецом. Гвожђе се кује док је вруће, осим кад није, онда може и после. Са српском верзијом, у Пајтону/Дабоу, сам ажуран негде до 1965. Није лоше, то је око 2% засад.
Поподне сви у комби па на Нови Београд - Нина опет код зубара, ми остали у парк. Лена је већ била тамо, шетала Апија. Девојке су се одлично забављале, чак су успеле и блато да нађу иако је то игралиште практично стерилисано, са све гумираним таблама уместо бетона итд. Па се прала обућа. Отишли смо у Гарави, као и увек. Виолета је случајно сломила чашу, тј канда пролази кроз ту фазу као мама јој некад, да не зна докле је, лактови су даље од трупа него што глава мисли.
У повратку савршен кич залазак, а пошто је она седела у средњем реду, оставио сам еос70 на сувозачевом седишту. Полако сам му скинуо поклопац са сочива, подигао га, и шкљоцнуо отприлике налево. Све скроз безбедно осим што је дигла глас, што нисам очекивао па сам малкице врднуо, можда 10цм, док нисам схватио да она нема појма колико сам десетина пута то већ радио. Али кад сам био сам. Свеједно, ево фотке.
Спомиње се: Апи, Бјо, Виолета, Гарави казан, еос70, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Мајкрософт (Мали мекани), Невена Средљевић (Нина), Рју (Раја), сГрадљ, Ференц Фаркаш (Фефи), фес, фокс, цимет, на енглеском