јануар 1986.
Го и Нина за столом. Спектрум је црна кутија уз телевизор. Сад је већ имао метално кућиште и механичку тастатуру (купио из Словеније, уградио Риле). Лежао је на малом касеташу, који се није користио ни за шта друго. Дигао сам руке од коришћења тракаша као меморије, јер ем је заузимао целу столицу, ем је захтевао буџене каблове, ем је било компликовано да се мења трака, а ако се не мења било је доста да се премотава (и памти где је шта на њој). Јесте звук био бољи, па тим и тачност снимка, али је опет сваки власник овакве конфигурације знао шта је "подешавање азимута главе" и то редовно радио сићушним одвијачем. Позајмио сам такав из њене шиваће машине, јер Багатови су били најбољи, трајни и ергономски.
Доста смо се сликали за документа тог месеца, испало је да нам свима треба по фотка за личњак, пасош, возачку.
На посао сам упорно долазио бициклом, лети-зими. Често бих узимао њен жути кад је снег или лед, јер је нижи. Једном ми се десило да сам на почетку улице, баш на месту где стаје аутобус, нагло прикочио јер сам се сетио да свратим преко до трафике да купим новине. Ту су аутобуси темељно углачали лед, и то валовито, тако да је бицикл нагло кренуо неким својим путем. Рефлексно сам избацио обе ноге и дочекао се, те нисам пао, али је пао бицикл испод мене и докачио ме рудом по левој цеваници. Ништа нарочито, површина мало остругана, али зима је била и по тој хладноћи ништа не зараста нормалном брзином. Остао ми ожиљак, иако ни капи крви није било. Временом сам на тој левој цеваници, скоро увек левој, накупио поприличну збирку таквих ожиљака - већином са градилишта, не из саобраћаја.
У школи су толико навикли да долазим бициклом, да је једном приликом, кад сам дошао шкодилаком (јер требало је негде да идем после посла), неко рекао "Људи, биће рата - Средљевић дошао колима!".
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Градивој Средљевић, Невена Средљевић (Нина), Риста Станчулов (Риле), Спектрум, шкодилак, на енглеском