Први дан у гимназији. Мало узбуђен, мало поплашен. По закону, средња школа није обавезна, могу да те избаце, и сви знамо по неког ко није завршио. Ово је корак ближе озбиљном животу, одговорност, одраслост...
Зрада је баш стара. После смо чули да смо 125. генерација (или ту негде, можда је било прекида за време ратова, можда се бројање мењало). У углу је католички манастир, улаз само са улице. Око њега на спрату обилази тераса па спаја предње и десно крило, које има и један излаз у двориште. Никад нисам био тамо, можда једном.
Учионица ми је доле у левом крилу, испод директорове канцеларије; суседна је испод зборнице. Мрачно је, фасада је оронула и тамно сива, од свог оног дима и чађи током деценија. Или је тако омалтерисана, да се не примети кад упије гареж. Прозори нису баш велики. Патос је науљен, омазан нафтом, да се не диже прашина.
Седи се у класичним скамијама, бар педесет година старим. Седиште је у истом оквиру са клупом, а ослањаш се на предњу плочу скамије иза себе; онај стражњи се ослања на зид, премазан масном фарбом до метар ипо. Мислио сам да су скамије заковане за под, док нисам једном видео да их померају - двојица, један је мало.
Прво сам мислио да има да ме поједу; нисам знао никог осим Средљака. Нисам неки снагатор нити спортски тип; још сам ослобођен физичког. Трудио сам се, иначе, да будем фрајер, што ми је лепо ишло у осмом, али овде ме нико не зна. Испоставило се да су сви, осим нас двојице, из околних села, неки на сат вожње (јер бус стаје код сваке бандере). Дакле нико из града; неколико момака пуних сеоских лукавштина, али ништа озбиљно ни опасно. Преплашени, у ствари, колико и ја, и убрзо се све слегло и дошло на место.
Већина девојака је у првом одељењу, чисто женском... само ове године. По сећању, Драгана, Слађа, Миља, Милица, Милица, Рајка, Оли Бој, Боса, Дуца... цело друштво. Тај је разред нешто посебно, само бих понекад чуо неку причицу како је тамо.
До краја недеље сам схватио да немам проблем да се прилагодим, има они да се прилагоде мени, а ако је то проблем, њихов је.
Ово је тек први разред и сви смо помешани. Догодине, премештање према смеровима - биће два одељења друштвењака и три природњака, и једно мађарско, исто природног смера, њихов друштвени смер је у другој гимназији, иста зграда, контра смена. Женско одељење је већином отишло у друштвењаке, где је било 5-6 момака у једном, и свега један у другом одељењу. За то време је у трећој гимназији било одељење са једном девојком.
О професорима:
- руски: Троскок - згодна, млада и озбиљан тремарош, бар док је држала говор. И после. Не престаје да трепће. (није никад ни престала, трема није нестала, увек као да јој неко гледа преко рамена са шибом у руци, спреман да је пецне за сваку грешку)
- латински: Дедица - сед, ћелав, пребацује косу изнад једног увета преко писте до другог. Каже "знате" често (девет пута у минуту, избројао сам пар месеци касније). Кад је држао час у женском одељењу, остао десет минута дуже.
- српски: Соња, ово ће бити супер, добро зезање, риба ипо
- матиш: исти систем као код Ивке, што ће рећи да ни код ове неће бити проблема.