27-X-1970.
Са гимназиојом на сајам књига у Београд.
Ова у белом мантилу нам је разредна, рускиња. Обратити пажњу на дуги корак, звали смо је Троскок, јер у три корака стиже од врата до катедре. Овај лево ће бити Шишке, до њега Јолпаз, само му вири глава. Иза/око ње Средљак и Жара. Зграда у позадини је Дом.
Силазак до сајма. Морало се под земљу јер има бар четири колосека да се прође. Дугокоса до зида је Драгана, а око ње углавном познати ми; остали су из другог разреда.
Воза, Ц. и Биља. Са Ц. сам слабо имао везе у разреду, тек на 40. матурском парастосу (кад се огласила као свеже разведена и доступна... изгледала одлично, умрла исто лето). Биља је задржала те кратке шишке целе зиме а онда ваљда одустала.
Хала десет, где су били велики концерти, чак и Гитаријада 1967. па велики концерти Рибље Чорбе осамдесетих. Нисам ни сањао да ћу бити излагач, продавати робу своје фирме, само деветнаест година касније.
У пролазу поред универзитета (вероватно филозофски, треба да су близу позоришра), видим окачене пароле "наш лидер ... осуђен на 20 месеци, 7 дана штрајкује глађу", "необавештени сте јер читате вести", "наш друг и колега ... из Италије је данас ухапшен", "зајемчена је слобода говора... устав, члан...". Још са звало "Универзитет Карл Маркс". Ништа од овог у новинама.
У повратку сам опет био у погрешном бусу, не са друштвом. Слађа ме молила да смувам да пређем, али није ишло. Штета, бих ја да је могло.
У суботу 31. дође трио, седимо и зезамо се, кад Слађа се диже, мора кући. Обично би онда отишле све три, ал' овог пута не мрдају. Устанем да је испратим, те ако блефира сад је тренутак да одигра до краја или да каже да се зезала. Навикла је да без ње не иде, ако не долази она неће ни оне. Ово је први пут да није било тако и за повратак. Тако је очекивала да ћу да је испратим бар до рампе, или бар да останем на капији довољно дуго да изгледа као да јесам, ал' јок, не мрдам ни ја. "Слушај, можда ти не прија да можемо да седимо и без тебе, ал' знаш да онако није могло довека. Без сваког се могло само без тебе не.", "Оне неће да дођу без мене", "Не мења ствар. Не љути се што ти то кажем, пре или касније бих ти рекао шта мислим".
"Шта, већ си се вратио? Шта сад сере она?"
"Измишља фазоне. Бесна је."
Кева рече једном да би се друштво распало кад бих ја кренуо да се забављам са једном од њих, било би љубоморе, свађе. Слађа рече "твоја кева има луде идеје", Дуца: "не бисмо се разишли, овде се седи, рандес је негде другде, друго време", ја: "и не бисмо одавде на Ружу заједно него по двоје", Драгана: "добро, јел да пробам ја сад да разбуцам друштво? Добро би ми дошао неко у гимназији да станемо у дворишту под дрво да се мало мазимо, да мало правимо зазубице Чојићу", ја: "сад је мало касно" (мислио сам ту на Ј. око које сам се тих дана узмувао). Драгана: "е код тебе увек касно". Ал' ако је разлог да се инати с њим, фала лепо, хоћу за стварно а не из ината. Нема везе што је најлепша на целој години. Тј колико сам упознао досад, јесте.
Спомиње се: Биљана Лајковић (Биља), Градивој Ража (Жара), Градивој Средљев (Средљак), Градивој Чојић (Чојић), Дом омладине, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Здравко Сметовачки (Воза), матурски парастос, Павле Џефердаревић (Јолпаз), Ружа, Синиша Штетин (Шишке), Славица Тејин (Слађа), на енглеском