Још један семинар, овог пута на Фрушкој гори. Ишао сам као мост између секције и будућег клуба. Димче са женом је био, и још неки које знам. Иста материја као марта '69, само проширена. Чуо неке бистре говоранције, нарочито од Владе Урбана, ком је то ваљда посао. Наставници из оне новосадске основне су били главни предавачи, као и Мика Путник, који је већ помало прелазио у легенду у тим круговима. Срео неку клинку из те школе (да није Меланија? нисам записао име, а списак полазника ми је нестао). причао сам доста с њом, и о личним питањима (онда мора да је она). Обоје смо истресли шта смо имали, не можемо једно другом наудити, немамо заједничких људи.
Одржавало се у одмаралишту Електровојводине, и док у равници није било снега, овде је све било бело, изнад 150м или тако неке висине, тачно се види линија, испод све црно, изнад све бело. Атмосфера изолације у дивљини, макар и са само 2цм снега, баш прија свима. Сви смо снимили по једну ролну осмице, па се то приказивало, а ја сам доспео у жири. Доделили смо једног оскара, од киле (детерџент), за најбољи филм; црног бика (исто детерџент) за најмрачнији филм - типу је цркао светломер на Кварцу; Радион (исто), јер "ради он" - једног су сликали како сере иза дрвета; кутију филма (без филма) је добио Урбан, да сними савршен филм; Ауто чоколаду је добио Путник што је организовао транспорт. Оловку од 20мм је добила најоригиналнија шпица. Седам метара црне неекспониране траке је добио ко је заборавио да окрене ролне после снимања прве стране па другу није ни снимио. Главицу лука је требало да добије филм са највише снимака из кујне, није додељена. Миксал (још један детерџент) је добила група 102 (из собе 102) за најсмућканији филм. Чоколаду "Проблема нема" добио једини тим који се ни на шта није жалио. Папирну чипку, од сецканог салвета, добио један Румун за најбоље снимке грања под ињем. Димче је у филму изигравао алкоса, у свакој сцени је имао флашу а у свакој трећој потезао из ње, па смо му доделили чашу воде. Предлагало се да понесе чашу кући, да али да плати 1000 динара - што кад није разбио*. После сам му се извинио што је добио трофеј које не може да урами и окачи.
Урбан је пустио "Блаженка", хвалећи га као добар пример упошљавања филмског језика. Гомила крупних планова, дечији свет у првом лицу, чак је и непостојање радње добро јер избегава све клопке клишеа. А што се тиче оне сцене кад се пење уз забат, не знам одакле си је преписао (не знам ни сам) али је савршена, одлична композиција. Очигледно се играш, али се играш филмски.
----
* по кафанама је често висило упозорење негде на зиду, "свака намерно разбијена чаша се плаћа", да би се мало смањили балкански дерт и карасевдах, кад мушкарац у љубавним јадима пијан части цигане да му свирају око стола, баца паре и разбија чаше и флаше. Овако и кафана добије свој део, јер га одеру за разбијени инвентар. Има таквих сцена доста у филмовима из тог времена, касније већ мање. Није да су нестале из стварности, него што је постало клише, све изгледају исто.