Данас су ме Дуца и Слађа баш разведриле, након што сам се снуждио због двојке из физике. Нисмо се картали, него цртали једни друге, па њене ноге, па силуете, па то онда испуњавали. Дуца ми је данас много ближа, мада више духом него било чим (као онај што у кревету гризе нокте док она чита Платона). Припреме за дочек су поодмакле, имамо већ списак ко долази, скупљање лове ћу вероватно увалити Драгани.
Два дана касније смо Чојић, Ђ. и ја почели да скупљамо лову.
Двајспетог је Дедица рекао "знате" целих 297 пута, док је причао о герундима, герундивима, императивима, Овидију, Пираму и Тизби. Драгана је покушала да се помири са Чојићем, али он рече "е не могу сад да изађем из вецеа са цигаром, дођи следећи одмор". "Пола цигаре је њему важније него ја? Како сере." Наравно, није дошла.
Иначе, вецеи су ничија земља. Ђаци не смеју да пуше, али је неписано правило да нико не проверава вецее. Тамо је увек и канта са водом, да пикавци не зачепљују канализацију.
После трећег часа наишла кева, да идемо да ми купимо кошуљу. Кад смо се вратили, оно празан час. Воза и Сташа су играли пинг понг на поду. Средљак, Мјежац и ја смо седели на катедри. Врата су била отворена и видео сам Дуцу како улази. Махнем јој, опази и крене напоље, ја за њом. Иде на веце, враћа се, ево је. Шта се догађа? Имала писмени из матиша, није ништа урадила. Ако јој је тачан први задатак, биће двојка, иначе кец. Радоја га сере. (Аха значи она нам је предавала само месец два док се он није вратио из војске.) Труба сам за матиш. Шта си имала прошли пут? Ма, двојку. Па и није тако лоше. Шта? Па ти кажеш да увек може горе. Од две смрти нико не гине. А ти? Четворку, ал на тромесечју била петица. Не жалим се. И тако добрих пола сата. Дефинитивно нисмо баш пар, ал' смо блиски.
Поподне свратила са Слађа, нисам ништа записао, није ни било. Кад су отишле, дошао Ђ., скупио скоро сву лову, све по плану. Отишао с њим на Ружа. Још један се убацио. Такође, Џок можда неће моћи да донесе нови магнетофон.
Киселу, пиво и боровницу смо купили 27. Проблем су Боса и Владимира - нису још платили. Некако сам успео да се испавам ујутро, пробудио се с главобољом. Слађи и Драгани се није свидело што се онај убацио, "шлог да ме стрефи... тај не може да смисли Чојића, све ће да уради да се не помиримо... сад готово, пропаде шанса", док је Слађа била бледа ко крпа.
Сутрадан, 28., су ми увалили оног коња, Б. из VIII2, кога слабо ко воли (спомињао се, али не довољно за посебан опис и име), угурао се. Кажу "путовао из Дубровника само да дочека нову с нама, платио 30 сома за авионску карту, како да га одбијемо". Дигао руке, радите шта хоћете.
Двајздеветог Дуца открила план, да каже свом ћалету да иде код кеве на село, а да се скрије код Слађе за поподне. Отпутоваће сутрадан, после дочека. Поподне приредба у Змају, певао Зафир Хаџиманов, тада војник ту у граду, пустили га за толико, па сам отишао да на то испуцам ролну осмице. Ништа нарочито, осим што смо већ имали оне рефлекторе из супа, да сам успео да оборим микрофон, звуковњаци ми јебали све по списку. В. је била ту, лепа као и увек, и још (опет!) осми разред. Играли смо много и чак сам је пољубио на растанку. (ни тога се не сећам, кречана)
Тридесетог, Слађа мутила нешто с неким Бештаром, као затрескала се у њега. Он дочекује другде, позвао га да сврати, важи оће. Било ми лепо да сам опет са Дуцом, све опет нормално, заборавио на В. Оли Бој ми шапнула да овај у ствари хоће Дуцу, а ова јој одврати да не сере. Видећемо.