Моје одељење у Змају, увек други од почетка ходника. Разредна нам је била Ивка.
Имали смо једног у разреду што му је авлију од школског дворишта делила само жичана ограда, и то са задње стране школе, тако да је имао да обиђе само фискултурну салу до ђачког улаза. Истина, био је и један ближи улаз, према Ружи и Леснини, ал' тај је увек био закључан. Поред њихове котарке је био и некакав пролаз па се туда излазило право на улицу, и десило се да је једном неко дете истрчало и погинуло, па је после то био пролаз само за особље, а ми сви остали на главну капију, у коју се улазило из споредне улице.
Он је, наравно, често каснио.
Иронијом судбине, кад је матурирао (ваљда, и то мислим пољопривредну), на једвите јаде је искамчио од родитеља да му купе мотоцикл. Нису били нешто богати, ко зна колико им је земље остало, и тај мали Томос им је био много. Кад је слупао мотоцикл, отац га је дуго грдио, ко зна шта му је све рекао, пресело му момчење. А био је згодан, гргураве косе и продорног погледа (што сам после уочио код практично свих овдашњих потомака Јермена). Ко зна шта је све од њега могло бити, за годину или две би и он почео да зарађује па би све то изгледало другачије. Обесио се.