учитељ Јаблан, Димче и ја већ данима проводимо вечери у учионици код боравка у Змају. Завршавамо велики документарац, сад већ 30 минута дуг. Нема монтажног стола за 16мм, па све на руке, заустави пројектор, извади траку, уочи место, сеци, лепи, притисни, следећи. Онда опет кроз пројектор да видимо. Тако скоро до поноћи. Платани у улици, скоро десет година им је, спустили крошње скоро до глава, спојили их са оним преко, сеновито је ноћу кад се враћам.
Снимамо и звук, углавном чита учитељ Јаблан. Покушали смо једном да ангажујемо Сарчиног оца, који је био на гласу као говорник, и одустали одмах. Он је говорник за скупове, партијске и друге, не говори нормално него се обраћа публици. Не иде то за филм.
Физикалишем за гаражу. Након што смо одсекли трешњу (углавном ја, бар крошњу), сад радимо темељ за нову шупу, нема више оне старе са клозетом. Никад нисам толико радио.
Два писма од Меланије. У првом, покушава да убеди и себе и мене да је "не, не и не". Одговорим да јој није успело, читам је као буквар и не може да увери ни себе, а камоли мене. Одговара на то са "што идем у крајности? Па не знам како да се поставим, да ли те волим или не. Некад изгледа да да, па се одмах предомислим. Мора да ту има нечег, никад ме није тако дуго држало". Још признања, "хвала на резервисаном месту у срцу". Ово је чудесно, овако да завирујем у мисли једне тринаестогодишњакиње, да се вратим три године, кроз њене очи.
Снеци био рођендан, није славила, умрла јој баба недавно. Седели смо на крову њихове зграде (пресељење готово), сами до 21:30, ништа није било.
Трећа ролна "прогресивца" стигла 23. са развијања. Морали смо то да шаљемо Кодаку у Француску, попуњавали дугачке царинске формуларе, штампане на француском и српском. За већину рубрика нисам имао појма шта значе, које је обавезно а које за неке случајеве који немају везе с овим. Компликовано је, али с друге стране ето озбиљна ствар коју сам научио. Стекао вештину, еј бре. А и већина упутстава за употребу за разне комаде опреме, хемикалије и материјал је била на десетак језика, страних. Читао сам их на колико год језика сам могао, налазио сличности и разлике, намицао смисао изокола. Руски и енглески су доста помогли, али ни то није увек било тачно, писали су их којекакви Мађари, Румуни или источни Немци; кад пишу Руси, на енглеском има чудно сроченог, некад баш блесавог. Бар нека реч би била узета у неком левом значењу. Нисам баш научио ниједан од тих језика, али сам успевао да ишчупам понешто смисла, и да следећи пут иде лакше. Још чекамо четврту ролну - наравно, послали смо их све заједно, и наравно стижу једна по једна. Кад стигне, монтирам.
Синоћ смо завршили тај велики документарац.
Видео сам "МЕШ", чудну комедију тог времена. Рат у Вијетнаму не посустаје, а ово је међу првим филмовима који отворено зајебавају систем. Тј, колико је допрло до мене. Ишао са Вецом и Снецом.
Четврта трака стигла 24. и леле... ал' то неће да се лепи. Никако да остружем глатку страну, не хвата. Изјеба ме уздуж и попреко. Али успео некако, до увече. Чак сам снимио и звук (немам појма шта). За то време, у дневној соби тетка Теја и Јаца, тј свих четворо. Углавном их не подносим, теча је бандоглави Босанац (или Ликота?) и увек је у праву у свему. Те свратим, забавим се с њима док од нечег не попиздим, трк у моју собу да видим је ли ухватило лепило. Да се убијеш.
Сутра пројекција. Рече Поп, "град је пун пичака".
Пројекција лоша, шесторо није имало где да седне. Но свеједно, прошло је.
Кад се учитељ Јаблан ("гледајте облаке! снимак са добрим облацима не може да омане!) и Димче врате из Немачке, приказујемо председнику општине и директорима већих предузећа, да се мало покажемо и да добијемо неку кинту за будућност.
Слађи долази да да штиклу Пишти. Срећом, био сам у својој соби, ваљда опет монтажа, па нисам морао ја да је слушам, него кева. Кеви и мени наспело да је зезамо, па смо кренули причу како нам је дојадиио Борик, не идемо ове године у Задар него у Биоград на мору. Сјебала се на месту. Онда смо одбили да одемо с њом код њених (нисмо ни могли), на шта се следила, бесна ко рис. Рече кева после, "која вајда од ње, кад дође само кад има на шта да кука?".
За летовање озбиљно мислим да навалим на Снецу... На западу, још писама са Меланијом, али сад већ не знам да ли јој је стигло последње, мора да је већ на мору.
Тридесетог Никола Нешковић пусти обе дуге песме Корни Групе. Нисам их одавно чуо, скоро годину. Наравно, могли би да објаве албум са само те две, и наравно, ништа од тога.