Замољен сам да посетим Вецу и Снецу и правим им друштво. Што да не, немам шта друго. Да смо се бар изљубили, ал једна ме само такла по образу, друга намазала нешто по лицу. Отишао с њима до Дома омладине. Чак ни Звојша није имао среће са њима.
Пошто је први пао у суботу, не ради се ни трећег, спавао до 12:30. Слађа и Дуца дошле поподне. Ћале покушао да их пропита за њихов дочек и ништа, неће да кажу где су биле (значи код близанаца). Слађина кева чак питала што нисам ишао са њом на дочек... ау, то значи да је смислила причу која би пукла да смо као били на истом месту, наводно код неке Олгице. Био бих погрешан сведок... Причало се и да Босу нису пустили па је остала са Оли Бојем и напила се до тровања, нашли је на степеништу, па у болницу на испумпавање стомака (знам да сам чуо причу, али нисам могао да се сетим године).
Четвртог, пешака до школе, и негде у главној ме женски глас, с леђа, дозива по надимку. Видим Вишња трчи за мном, смеје се, одлично расположена. Скоро да касни, кренула у 13:35 (а мени паде на ум 25 или 6 до 4), па трк. Каже има вести о латинцу. Ајмо кроз пролаз. Не, ајмо око водоторња. Али овуда је краће. Знам, али из принципа.
Оно, тај пролаз јесте грозан. Крупна неравна стара калдрма. Увек нека бара од помија, болесна једноока мачка, блато, смрад, пикавци, улошци, неки као просјаци пуше у углу, кутије, гајбице, љуске од поврћа.
Елем, латинцу су незаконито дали отказ у Ваљеву, па се судио са њима и сад је добио, враћа се тамо на посао (што се ваљда и десило, али наредне школске године, нама исто).
У школи, сви се са свима љубе, први дан нове године. Слађа ми је напокон испричала, без да сам тражио, шта је било. Славка је питала јел сме да се повата са Пиштом... а онда покушала и да га преотме. "Могла си и да јој кажеш да не сме." "То и јесте најгоре, што је дошла да ме пита". Тако да је споља изигравала ладнокрвност, киптела изнутра. Па ако га сматра за свог, што га препушта?
Дефинитивно одустао од самоубиства - не док не искусим живот. А онда тиме нестаје и разлог, те чему. Скида се са списка.
Претпостављам да ће све девојке које тако јако одбијају да имају дечка ускоро да дођу да ми причају како су срећне. Само што се та прекретница увек деси кад нисам ту.
Шестог Слађа пријавила да су сад она, Славка и Пишта у некаквом троуглу. Без ње су пар, али она је везана за њега и он за њу, сања га, он прича о њој. Е сад Славка пизди на њу. Никад тако нешто није видела.
Седмог је неко дошао да одвезе кеву и мене до Београда. Ћале је већ био тамо, само да му донесемо паре. Испоставило се да је налетео на слободан ауто, изненада. Нов новцат шкодилак Ш-100. Пуким случајем, неко није успео да скупи паре за тај дан, зато смо морали да журимо. Ћале је већ имао спремну лову, начуо где има, покренуо све. Стигли смо кући у 11:30. Таман су се заукавале припреме за велики ручак, божић јеботе, супа, печена ћурка, прасетина... А онда у школи као честитање, нема везе што не верујемо (можда је Жара једини баш, што нисмо знали), само да се љубимо. Пољубио се с Босом у уста, најслађе, еј. Пола минута остао ошамућен. Испричала ми да је Срле избачен из ДЦ-99, замисли. Чојић купио неки 8мм пројектор да видим, нешто скроз аматерски, без зупчаника, донеће увече да видим.
Деветог, наш спољни тим, два мало старија фрајера, нови у клубу, најзад показали шта су урадили: актове. Дакле голе девојке. Али огромне, мислим фотке. Где су нашли тако велик папир. Радили најширим филмом да би могли да извуку увећања. Повећало ни не може толико да се дигне, највише до 24х35цм, па су га окретали уназад, преко ивице стола, а на плочу ставили канту воде као противтег. И опет није довољно велико. Онда су га окренули хоризонтално, а папир прикачили о зид, чиодама. Нема ни тако велике тацне, него пун сунђер развијача па мажи. Све у оном црвеном скоро мраку. Фотке у ствари баш добре, погођено светло, девојке добро изгледају, ваљда боље него уживо. Треба нам још модела, помагајте другови.
(онај старији је син неког ћалетовог познаника по послу, од пре, ваљда из оног села где смо живели 1956., углавном ударен, ништа завршио није, живео од кевине пензије - срео сам га једном 2010. у Новом Саду, изгледао је болесно; овај други згодан, приступачан, постао после глумац па и директор позоришта)
Димче попиздео на Мораву, јер је овај потрошио гомилу папира радећи фотке за матицу исељеника. Негативи су океј, него њега болео ћошак да смути нов развијач и фиксир, па терао са старим и убрљао све. Морало поново, то сам ја синоћ. Још једна лоша вест, примили су неког директорског сина из мог краја, знам га из Змаја, никакав тип, нема појма ни о фотографији ни о филму, али ће му купе његови све што треба, и камеру какву клуб никад неће имати. Испада да је он Фурцулин брат од ујака или тако нечег (није исто презиме). Све ме нешто запиткивао, ја врдао, и на крају му рекао где и кад се састајемо, дошао кад нисам био ту и ето. Јебига.
Десетог, за хемију, сви болесни од овог или оног - Слађа сломила ногу а Славка је водила код лекара; Мјежац истегао глежањ: Оли Бој се извинила што није спремна. Пола фали или је неспособно. Крај је полугодишта и нико баш није спреман. Драгана села код мене и баш тад приметила да јој се сјебала копча на чизми. Покушавао да јој наместим, петљао доста дуго, зурећи у минић изблиза, а и на додир је дивно. До трећег часа сам смислио како да то поправим, али је на одмору изгубила неки део, па ништа од поправке. После хемије сви оздравили. Сину ми идеја...
- еј, Оли Бој, би ли била фото модел?
- наравно, све за тебе!
- ал није за мене, нека два другара из клуба. Само, то је акт фотографија.
Одједном сви примећују да се нешто догађа и чуље уши. Разговори се прекидају.
- Акт фотографија. Каква је то фотографија?
- Не знаш шта је акт фотографија? То да не знаш?
Сад се пола кикоћу, пола цркавају од смеха. Она не примећује: њена прилика да уђе у свет филма, славе, рефлектора, се управо указала. Размисли мало па ће
- Овај... мислим да знам, то је оно кад... је ли... (покрети као да се свлачи)
- Е баш то, да. Да буде јасно, то је уметничка фотографија, мада није искључено да изађе негде и на насловној страни.
- Баш, па да ме избаце из школе.
- Добро, ако нећеш, ником ништа. Моје је да питам.
Баки се замало упишао од смеха, зна тај виц са "моје је да питам".
Четрнаестог смо ћале и ја обишли деду, у болници је у Београду, опоравља се. Срели нешто родбине, изнервирали ме својим ставовома (мораш попити или ниси мушко и сл.). У повратку, шкодилак остајао без воде, два-три километра па прокува, па доливај, па опет, па лади мало, па опет. Једва стигли до пола пута, тамо се закачили уз неки камион па нас дошлепао. Стигли у 3 ујутро. Јасно сам видео мала кола на небу. Бар нема снега.
Последњег дана полугодишта, 15., цео разред збрисао са социологије и ништа, није ни дошла, нема часа. Али дошао хемичар и све нас записао.
Воза обри(ја)о брке! Оно, није да је било нешто, "серем осам длака у петнаест реди". Важно је учествовати.