Цео претходни дан скупљали између себе лову да купимо девојкама нешто за Дан жена. Испало да имамо доста за по бочицу Мериминог Шанела.
Најбољи пољубац је био са Босом и од оне плавуше из другог два (појављује се и нестаје), док нисам дошао до Биље. Ууууу то је било дубоко и оставило диван укус. Могао бих се навићи на то. На социологији и матишу смо углавном певали и певали. За Бозона сам завио креду прецизно, да вири тачно 15мм из папира. Тражи замотану креду, ваљда нешто с кожом*.
Велики одмор продужен на 25 минута, специјално данас (ваљда су пети и шести час 5 минута краћи, да путници стигну на бус). Д.М. се нешто дури на мене (али каже да је иначе добро), добро... њихова редовна трећа, згодна ситна плавуша, ван себе од среће, коначно је срела оног у црним панталонама и зеленом џемперу, кога је шацовала прошле недеље. Дигло ми расположење, да видим неког тако срећног.
Поподне су Дуца и Слађа дошле по мене да идемо у Дом, са свраћањем кући да се нашминкају за излазак. Срели веће друштво из IV4 (тада другог) - Милици је рођендан, наравно. Било је три литре вина (из Грамага, између водоторња и оног прљавог пролаза, ради довољно дуго да увече има где да се купи пиће). Прво смо стајали иза цркве, па онда на обалу испод економске. Нисам пио (још не) а Дуца ће "мене би било срамота да сам трезна кад нико око мене није". Оопс... врати се назад, прошо си кроз зид.
Онда смо отишли у дискаћ, тј Дом. Питао сам слављеницу која је њена песма. "Плавуша" од Киће. Добро... одем до диск џокеја на његов подијум (два спојена стола са окаченим завесама спреда да се не виде каблови) и рекао му шта је. Каже "мислим да је имам ту негде...". И онда све као на филму, зове је на подијум, дао јој нов сингл Тома Џонса на поклон, па рекао да ће да пусти њену песму кад је нађе (и јесте, кад је упалио само црвена светла за спори блок, који се званично звао "ко шта увати"). Чак сам отишао још једном код њега, да јој напише посвету и аутограм на омот.
А онда сам спазио Б. Морам је стићи. На тренутак, под оним светлима, учинило ми се да је Дуда (плавуша, сличан стас), па сам је питао је ли то она, јок није. Онда је одмакла али... ма морао сам да је нађем. И нашао сам је, али је са три другарице, баш и нису неке, а она неће без њих, а где сад да нађем тројицу вољних да помогну да их испораздвајамо... прекомпликовано. Бар сам играо једном са њом, убедио је за толико, напунио јој уво чим год ми је пало на ум, и гледао како да је не пустим. Па сам долазио за сваки следећи плес. Помало се смешкала. Нисам добио пољубац, нити сам је отпратио (не са оне три) али срешћемо се још, постараћу се. Мислим да сам се из места озбиљно заљубио.
Десетог латинац крене да предаје coniugatio periphrastica activa, па му кажемо да смо то радили лане. Шокирао се - то би требало да је нешто теже, за последње месеце, а убеђен је да нас Дедица није научио скоро ничему. Само је рекао "Тај човек је легендаран. Генијалан.".
Поподне смо отпутовали са Миливоје и породицом до њиховог кума, негде јужно. Ћале и њих двојица су стари пајташи из четрдесетих-педесетих, и остали су углавном у вези. Време онако, чак понекад и снег. Њихова ћерка је баш згодна и зглавна. Нисам се осећао баш туђе, само помало. Миливоје је проблем, јер ем само гази педалу и пичи и измакне нам, нарочито кроз Београд (аутопут још није просечен, обилазница у даљој будућности), него са здрављем, око којег баш драми. Успео је и кола да зарази хипохондријом. Час му се гаси на леру (јеби га, прљав румунски бензин), час му издува гума. А и госпоја му је дама, мама јој кувала све док нису прешли овамо, не иде ни на пијацу ал' уме да направи проблем. Свратили до Врњачке, ту је близу, па и до Жиче. Акустика у манастиру је фантастична, кад монахиње певају међу оним зидовима, у чудним хармонијама, незаборавно, да ми је тада макар телефон какав сад имам, да то снимим. Нагледали смо се дућана са аутоделовима. А у Матарушкој обишао сва она места где смо правили пичвајз на екскурзији 17-VI-1968..
Око 17. је оно кад сам заденуо зихерицу у шлиц фармерки (сад већ фино избледелих), да Спужва примети. Клопка, наравно, само да видимо куд гледа и шта ће да ради, ал' није загризао. Бар је то била добра тема за диван на великом одмору, кад је разговор са Д.М. и Вишњом запео. Ту је била и Она Трећа, нешто не ваља са оним ликом у црно-зеленом.
Д.М. се нешто љути на мене - да ли сам рекао нешто погрешно, или сам барио Вишњи кад је требало њу, не каже, само се дури. Прешли смо чео мост и још су се смејале за оно са зихерицом. Тад им се често догађало да тако прасну у смех за ништа, и онда десет минута не умеју да стану. Догађа се, кажу, само двапут годишње (и траје по шест месеци).
Увече, тетка Мима и њени, остају за викенд. На тевеу, на другом, "Светла удаљених хармонија", тј први албум Корни групе (најзад... јеботе, бар четири године постоје). Још имамо стари Еи нишки телевизор из 1965. и слика није нека, мада се поправила, мање размазана водоравно откако је сигнал у боји. Албум ће изаћи тек за пар месеци. Ал' вам је реклама, а и јебо ти то кад је албум моно. После се испоставило да су чак и разни локални бендови из Хрватске и Словеније увелико имали стерео снимке (и по 3-4 године пре овог), а неко у ПГП РТБу се ускопистио и не освежава опрему све до негде 1974. а тада је велика рок журка била практично готова. Будалетине.
Деветог сам у ДЦ-99 приказао радну верзију "Не може". Одушевљени, нарочито Поп. Узео камеру са остатком траке од пре месец дана, да снимим шпице, и за онај са летовања, и унапред за "Портрет једне Вишње". То сам насликао темпером, а после снимања полепио по клубу.
Фрка у разреду је била 21. кад је луди Јолпаз јурио неког, ваљда Бајчета, на њега је имао пик, и у неком тренутку прескочио катедру и оставио отисак патике (највеће у разреду). Био сам у ходнику, договарао са Р. из Народне Технике следећу такмичарску сезону, и видим да историчар улази у разред, одох ја. Овај побеснео као глиста кад је видео отисак. Није да је катедра увек чиста, има ту трагова од креде и сунђера, али на ово је полудео. Записао је редаре - Босу и неку З. (ко ли је та, не сећам се имена) и одвукао Јолпаза код директора. А онда нас пропитивао, па и мене. Рекли су ми после да се за такав одговор добија пет. Да, нормалним данима.
Као разред нисмо били на добром гласу, а сад ће се погоршати. Сад ћемо најебати и за оно што нисмо ни урадили. Кад смо друга врата до зборнице.
Слађа је наишла поподне. Опет неко анонимно писмо, по рукопису Миља, по стилу Милица, о неком лику из њиховог IV4, и као он и још тројица спремају некакву освету. Дошла да пита за савет. Отишао с њом у биоскоп, Фелинијеви "Кловнови". Како тај тип препричава своје детињство, баш уме. Стигли после код Прлеског таман пре затварања.
Стално кијам и све ми је горе. Трошим количине меда са лимуном. Не помаже али некако чудно прија.
Што се тиче филма, Вишња (исто кија, редња нека, половину качи) је чврсто за, а Д.М. је задужена да нахвата музику. Морам имати оно од Корни групе, а албум неће изаћи на време, а она има магиш, то је сигурније. Хоћу ли икад бити са Вишњом без ње? Или што је само лепа а ја преувеличавам јер их у ствари слабо познајем? Већ се накупило сати и сати разговора, али никад насамо и све о школи и слабо чему другом.
----
* мислим да је афектирао - држао сам креду пет година без икаквих проблема