Још развијања. Проводим бар две вечери недељно у лабораторији. Овог пута фотокопије нечега за ко зна за кога, скраћеница од седам слова (ах, омладинска, школски комитет, потрајало је док сам погодио).
Одлична фотка Босе у доњем ходнику у школи.
Поџапале се Слађа и Дуца, овог пута и буквално се потукле.
Отишао с кевом до града, најзад нашли лагану јакну за мене, друга кожа за наредну годину. У ДЦ-99 ради фонтана, тј судопера. Букац и ја снимили пар ролни, његова камера сере, не ваља окидач, на наставку такмичења у саобраћају, па у клуб да развијемо. Његово пропало, не знам како, развијали смо у свежим чорбом. Не могу да нађем "Акваланг", требало би да га има Поп, треба ми за "Не може" (кроз цео филм треба да иде "Чувај се таме" од Харисона, па онда да га на крају згроми уводни риф).
Добро зезање 24. са Слађом у школи (све заборављено?). Славка је сад риђа! Сви на систематском. То је једном годишње, још од обданишта. Гледају како растемо, мере капацитет плућа, притисак, слушају стетоскопом и тако то. Добро нас погледају да уоче, што раније може, све што би касније било тешко за лечење.
Једна згодна клинка, 4-5. разред, дошла са кевом (ради са мојом) и очарана је мојим ћошком. Одмах код куће почела да прави свој, изјављујући да следи мене. Ко то квари омладину?
Вратила се кијавица, цркох.
Немогуће се десило 26.: Д.М. и Вишња су коначно дошле да виде филм(ове). Да, њен мачак је пљунути блаженко. Русвај у соби сам пажљиво припремио. Било је нешто чоколаде на сточићу. "Кажи нешто тужно да се не смејем ко блесава пред камером" "Попадија." - и сви праснемо у смех. Донела ми Битлсе, истина не Наредника Биберчета, него компилацију 63-66. Нема везе, увек су добри, мада касније много бољи. Атмосфера одлична, записао само да је незаписива, можда само да се све снимало. Мада сумњам да би и то вредело, било је толико тога у изразима лица (језик тела још није био познат, само понешто). Рекле су да морају да стигну у град до 19, од животне је важности. Значи опет касним.
Ал' питао сам је сутрадан.
- па кажи
- јесте ли журиле јуче јер си ишла на рандес?
- не, што питаш?
- јер бих хтео ја са тобом
- стварно?
- мајке ми, још од првог дана
- слагала сам те. Имам дечка, само се нисмо нашли синоћ. Мислиле смо да ће десет минута бити доста, али смо стигле у 19:07.
- значи, није студент
- није. Откуд знаш?
- чекао би академских петнаест минута.
И онда нормалан разговор као да ништа није било. Само сам помало подрхтавао.
У осталим вестима, историчар отерао Бајче да се ошиша, и Оли Бој без видљивог разлога (можда се шминкала на часу?), каже "Принцеза! А после питао њу а питао оно теле босанско исто ти је. Још теле уме и да муче мууу мууу а она ни то не зна.".
Увече ми Слађа помагала у лабораторији. Њен рат са кевом фино напредује.
У клубу 27. низ зајеба. Ш. (већ помињан) сад има бенд, свирају негде уз границу у селу, хоће да позајми блиц. Немам други до клупског, а онда Димче попизди, где је нестао блиц. Онда она двојица дођу да развију нешто оних својих огромних актова, па на крају сипају фиксир у флашу од развијача, и не обележе. Онда ја развијем нешто и добијем 20м бланка (постоји црни и бели бланк, ако нисте знали). Попиздео сам као глиста, да ми је био при руци убио бих га.
Дудин ћале био у клубу (Димче му је брат), каже да се она пати са математиком, осми је разред (дакле није лагала за године).
Дакле ништа, ајде кући да радим оне фотокопије. Ћале помагао мало. Путује ускоро у СССР, нека пољопривредна делегација.
Однео 28. регулу у школу, нашкљоцао се. Развио поподне, испало одлично. Оној Трећој било хладно (фино дифузно светло, одлично), скупила се сва, стисла руке, каже "хладне руке топла љубав, провери..." али кад сам пружио руке ка њеним, каже "...код других". Аха, јој.
Иванка ми се набацивала данас. Није ми годило, она тек треба да израсте у девојку, није то још то, да ме не виде с њом. Ваљда сам, уз све своје неуспехе, ипак гледао да држим неки ниво и залетао се на најлепше девојке. За њу ћу се предомислити много касније, кад већ пређемо педесету, касно мало.
Немајући праву мрачну комору, нашао сам најтамније плави самолепљиви тапет и њим прекрио купатилски прозор. За негативе бих само паркирао две тацне на веш машину, и у рукама муљао негатив кроз једну па кроз другу, колико већ треба (како ли сам мерио време, ваљда ми је кева споља јављала). Имао сам ону источнонемачку дозну, али одстојна трака је прегруба па сам то избегавао. За позитиве бих заузео кујну - повећало на шпорет, тацне на радни део, напуним једну страну судопере водом, жуто светло окачим на висећи изнад тацни и удри. Пошто је кухиња уз дневну собу (тј трпезарију), дебела завеса је била довољна ако је укључен само телевизор. Тада је још био у мојој соби, али је убрзо премештен и никад се није вратио.
За ову туру сам трошио Илфорд ПанФ, од 18 дина (или 21?), који сам развијау у Фотокемикином позитивском ФР4. Тада сам експериментисао и више од тога, јер сам схватио да фабрички рецепти нису баш закон, ризикујеш само материјал, емулзија је емулзија... И најзад сам добио ваљан контраст, без омраженог губитка тонова. Само добре белине на најсветлијим и зацрњења на најтамнијим деловима, и довољно дубоке сенке са ваљаним полутоновима између. Са светлом углавном одозго (фасада школе је тамна од деценија чађи, али и без тога није светла), испало је баш како сам се надао.
Славка и З. из првог одељења су добиле задатак да упецају Ш. и врате блиц. Задатак извршен у суботу, 29. За оне фотокопије, директор школе рече да то треба да ми се плати, да видим са секретарицом. Рекох три динара комад, кад смо изабрали, преко педесет, опа! Што не рекох више. Лова до крова.
Раздужих се с клубом, блиц враћен, пословао мало, мало барио малу З., на музичком играо валцер са Драганом (као други пар, први су били Бештара и Биља), био шоу. Остало још да пошаљем Моравин цртаћ на развијање. Нема журбе, није хитно и није моје.