На сезаму:
Комшија ми био у изборној комисији. Каже да је било грозно - власници сале где је било гласачко место нису имали појма, па је било распремање на брзину (магацин са пар тона робе ;( ). Пола људи из комисије ионако није дошло, па су измишљали замене. Општина није обезбедила ни гориво, а камоли превоз, па су измишљали начин да однесу материјал у општину, а нису ни добили седми листић (овде се бирало и име града) па су и за њега морали да иду.
Тамо у општини је тек био хаос - њих триста у општој гужви. Каже да му је ово сигурно последњи пут да је пристао да ради тако нешто. Седели су до 4 ујутро бројећи гласове; није било ни кафе, па чак ни киселе воде, осим шта су сами донели.
Не сећам се тачно кад смо почели да матором кардиологу радимо књигу, знам да смо у ДБА већ имали свој ласерски штампач (а, да, већ неки месец, на њему смо радили оне новине, које су сад отприлике престале да излазе), неку Хапе тројку или четворку, слабо памтим имена, тешку двадесетак кила. Након великог успеха претходна два подухвата са стоним издаваштвом (онај водич 1990 и ове новине, и још понеки школски лист), где смо још и јефтино прошли јер смо улагали само рад, овог пута смо ми били издавачи. Дакле, турали смо своје паре. Како је то Салету пало на ум, где је он ту видео рачуницу, није ми јасно.
Провео сам сате и сате са маторим, ложећи Вентуру, и ево не могу да се сетим како се звао. Обраћао ми се са „господине млади“ и вероватно се чудио како овакав чупави брадати клипан уме то све да ради, ал' ваљда је и он у болници већ сретао свакакве. Сад је ваљда био у пензији и решио да систематизује знање које му се накупило. Иако сам прекуцао комплетан текст, и даље се не сећам ничега из књиге, осим да ту није било ничег новог ни епохалног, све је то од некуд. Срећна околност је што сам око фотографија имао само да остављам празна места и да укуцам потпис, то ће он онда на лепи на примерак за штампу и да тако носи у штампарију. И боље што нисмо ништа скенирали, то још није имало потребну резолуцију и само је додавало још моареа.
Не знам да ли сам успео то да завршим пре селидбе, вероватно јесам. Међу првим успоменама на рад у новом простору је управо пола кубика књига у пролазној канцеларији, са којима нико није знао шта да ради. Маторог је болео ћошак, он је објавио нешто и комплетирао каријеру; ми смо ето проширили делатност и на издаваштво и за месец дана не да нисмо продали ништа, него нисмо знали коме да уваљујемо бесплатне примерке - кога год да смо питали, већ је имао један, од маторог лично.
Нето резултат, чист минус, и што сам спичкао стотинак радних сати, које сам могао да употребим и за нешто корисно. Бар сам за толико мање ишао на терен.