На сезаму, 28.:
Један занатлија у доста прометној улици близу центра Зрењанина жали се пре неки дан да стално мора да пере излог, јер је попљуван. Држао је прво Слобину слику, па неког од краљевске породице па онда не знам опет кога - свеједно, пљује се.
Не знам кога је сад имао у излогу. Стакло је разбијено у висини ноге.
Овог месеца (или и претходног) сам неколико пута ишао за Вршац, једним од нових југића из ДБА. Како је било танко са горивом, стално сам носио канистер од 5 литара да имам да се вратим ако понестане. Стално је горело црвено, ал' то је можда био баш онај југо са резервоаром од 85 литара, ко зна, не знам ни где су му били ти додаци. Свеједно, трипут сам возио тај канистер и нисам га отварао, стизао сам тамо и назад без грешке. Мало троши, а помаже и што је друм скоро празан, видео бих можда четири возила на тих 100км.
Једна муштерија је била фабрика чоколаде. Ако у млекари износе тањир сира и јогурт уз кафу, овде се износи тањир лом чоколаде и кафа, греота да се баце све те поломљене табле. У велику салу, где су били рачунари, се улазило кроз двокрилна врата, једно крило затворено. Нисам то очекивао, мислио сам да ће рибе бити дебеле од све те чоколаде, ал' јок, све витке. Доделили су ми једну која ће да користи то што сам инсталисао (неке камате, ваљда), објаснила ми да занос чоколадом прође за месец - прво прођеш кроз нирвану, па ти је онда још неко време занимљиво, онда се понекад зажелиш, и стигнеш дотле да те ич не занима. Сад каква год да је, не гризу, не привлачи их.
Била је занимљива, ситне лукаве проницљиве очи и босански шарм - избеглица, како чух - и штогод смо се и напричали кад сам је једном, у повратку, повезао до Пландишта. Но, тамо сам био само двапут, и не сећам се ни како се звала.
Друга муштерија је била нека стара банка у центру, не знам како смо то ухватили, којој није требала никаква апликација, него да се уради некакав зајебан обрачун камате. Рачуна се ревалоризација и камата одозго, ревалоризација улази у основицу за камату али не и обратно и не и у главницу, осим на крају... ма хаос. Њихов шеф је био стара кука програмерска, вероватно је знао све зврчке у коболу, а био је задужен за нас, тј мене. Мислим да је ладно искористио прилику да не мора то да ради он, него да плате нама и да њега не боли глава, шта ће му то тако пред пензију. То ми је био ваљда најдужи комад кода у каријери, нешто преко две хиљаде редова.
Дао ми је и једну дискету од пет четврт, форматирану и уписану на Партнеру, ако смислим како да се то преноси на писи, плаћају колико тражимо. Имају гомилу таквих сваког дана, и силно време губе на прекуцавање. Препис не иде јер писи не препознаје тај формат од 644 килобајта.
И смислио сам на крају, нашао на сезаму некакво програмче од песто бајта, које преузима трећи интерапт и, за сваку дискету која се тури, јавља да је формат добар. А онда шта ухватиш. За Партнерове дискете је испало да може, једино је требало смислити штос да се препознаје крај фајла, јер је дужине заокружио до краја последњег заузетог блока.
Но, нисам могао да смислим никакву фору како да то спакујемо и продамо. Нема паковања, нема продаје. Нисмо им се ни јавили.
У повратку одатле (што је могло бити и већ у децембру) ме у Трбњеву заустави пајкан. Мислио сам да је рутинска контрола, знам да нисам ништа погрешно урадио. Испоставило се да он ту ради, крај смене, стопира кући. Бус ко зна да ли ће и доћи, можда имају горива а можда не. Те сам га покупио и за тих тридесетак километара ми је напричао свашта.
Прво није било ниједног полицајца из места, монтањарима је пандурисање испод части, они су љути ратници са планинских врхова и из стрмих кланаца. Сви пајкани су били из града, до пре само две године, сви су путовали тих 20-30км сваког дана.
Једном се десило да се неки мештанин много распиштољио у кафани, потукао се, интервенисао пајкан и попио патос. Онда је дошао са појачањем и спаковао овог у ћелију, а пијана братија је скупила још братије и опсели су полицијску станицу. Једини случај опсаде у целој историји бивше СФРЈ.
Научници се баве тим селом. Има гласина (раширених) да су, да не би делили имања, децу венчавали са ближом родбином, па имају натпросечно много идиота и других случајева, и то у видљивом делу, јер, рече овај, нико не броји оне што их крију по подрумима и таванима.
Он је сад последњи пајкан путник, сви остали су мештани. Откако је Слоба заратио, одједном им није испод части пандурисање, сви баш хоће да буду пајкани. Ем служиш отаџбини, ем остајеш код куће.
Оно о идиотима сам поново чуо, чак и 25 година касније, из десетих извора.