Инфлација, мерена курсом марке, је биле 300% за четири дана. И убрзава се. Прича се да је кренула нова тура из ковнице, да се откупи жито од сељака. Осим што ови не продају, или држе за себе или дају у силос и плаћају да им стоји па да продају кад буду хтели, или мењају за брашно. Већ смо прилагођавали апликацију у Лебарпрому да би те трампе могле да се прате. Паре у руке добити неће, него само у банку, а то је мачка у џаку, можеш да дигнеш до 10000 дневно, ако банка тог тренутка има готовине, и ако не мора да се чека превише сати, наспрам изразите вероватноће да ће им нестати готовине кад будеш следећи на реду.
Готов откуп фирме. Јесенас смо трансформисали ДБА из друштвеног предузећа (сад државног, донет закон да је држава све то узела под своје, тј држава се не меша у посао, само тврди да је њено) у деоничко друштво, па је требало да откупимо себе, тако некако. Што је у нашем случају смејурија, друштвени капитал уложен у нас се вратио држави кроз порез већ за годину и нешто, ал' ко те пита, плати па носи. Па смо тако платили (из фирме, не из џепа) неки износ Агенцији за приватизацију и довршили то до јуна. Који год да је износ био, за месец два је испао смејурија, угњечила га инфлација. Како рече наш малтераш прошле године, „баталио сам пиљарницу на пијаци јер нисам имао довољно маште - колико год да измислим да зарачунам кад продајем, и распродам све до последње пишле, сутра немам доста да за те паре напуним дућан“. Стварност побеђује јер је луђа.
Ту негде ми дуне да поведем Горану на посао. Имали смо нешто да идемо у Срем, једна овећа фирма је накупила девиза да пазари машине и апликације, било је ту свашта да се ради, а били су и близу Унпрофорове зоне тј Источне Славоније, која је тада имала неки посебан статус и била под контролом УН (и где се дало набавити горива), па ајде да дете види света. Потрпали смо се у југа нас двоје, Сале и још један, можда Штева, можда Фефи, бемлига. Прелазимо Дунав преко моста код Бачке Паланке, возимо око Илока (не баш кроз). На некој кући што се види уз пут, ту где је обала још стрма и чак има некакве долине, на забату рупа од метар ипо. Овде се недавно ратовало.
На путу препреке од бетонских тетраедара или тако неких пирамида, около бодљикава жица, прилази руски стражар. Неки клинац, плавушан, нема га педес кила с креветом, ал' рука лежерно на калашњикову. Говори мало руски мало српски са руским нагласком. Имате оружје? Немамо. Имате пушку? Немамо. Имате топ? Немамо. Имате авион? Немамо. Имате подморницу? Немамо. Дамо му цигар да запали, возимо даље.
Тамо нас двојица урадимо шта смо имали, и онда свратимо у некакав монтажни објекат на пијаци, завојним степеницама уз спрат па код Чамовог, локалног лика преко кога ови обезбеђују девизе да нам плате. Ту попијемо кафу, коверат са маркама промени џеп, тутањ назад истим путем. Опет поред оног Руса, опет исто, зна он све напамет, знамо ми. Можда је додао хеликоптер на списак.
Онда у Нови Сад. Седамо у кафић за који апсолутно не бих умео да се снађем где је. Пијуцкамо шта је ко наручио, чекамо. Кригле и чаше се зноје, баш је врућина, а тек ће да буде кад опет седнемо у кола. Прође двадесетак минута, стиже Серж, на Харли-Дејвидсону, риба иза њега. Сјашу, поздраве се са свима, узме коверат са маркама, поздрави се и оде, каже врућина је да се седи, боље док ти ветрић лади леђа. У коверту је било не знам колико марака, неколико хиљада сигурно.
Го је ово запамтила, и после сам по зидовима код ње у соби виђао Харлијеве постере. Било је тога још, касније.