Рано дизање 28. јер смо ишли да беремо кукуруз, цела школа или само виши разреди. Од 8:30 до 15:00. Све би било у реду да НМН није изигравао генерала и да Оли Бој није срала. Цркох поприлично. За то време моје филмаџије седе у комитету, поздравили ме Мика Путник и остали. После у клубу, па онда у каштелу.
Поподне седео слушао плоче, увече ме Димче одвео код кајакаша на вечеру, пуштали им онај филм од летос. Био опет онај што све зна. Чуо добрих вицева (Весна Вуловић светски шампион на 10000м*). Рибља чорба била папрена. Остао до 23:00.
У недељу, 29., килав у клубу, боли ме глава коњски. Поподне још музике, касније до клуба да расечем траку за Радета Бранковог**, па онда пред Пролетер по Бранку, па с њом у позоришни клуб да му однесем, кад тамо Срле, онај Попов другар и онај Вишњин глумац. Мало сам се и као вадио за синоћ, ал' ионако није могла да остане дуже, а ово је клупска обавеза и рибља чорба... само сам мало другачије то нагласио. Отишли у диско, сели у један од кокошарника (како смо звали те подијуме са столицама) и нисмо се мрдали одатле. Однекуд поче да прича како све млађи долазе у диско. Њена генерација каже да иде у диско па оде у кафану; ови касноосновци и млађи средњошколци кажу идем код другарице па дођу у диско. Па је дошло и до мојих година, каже "ти си за мене студент", па како смо нешто изнад или испред генерације, како су сви некако детињасти, и Чарга и Јозда и остали и њихове рибе, како су слатко шашави и наивни и како су им чисте илузије.
Око 21:30 смо мало патролирали око клуба. Опет сам имао кључ. Нема никога, најзад, улазимо. И, замало, али ипак нисмо, рекла је нешто и... прође прилика, пао. После сам можда и могао, али је рекла да јој се свиђа што имам стрпљења, неко други би већ искористио прилику. Па добро, неки други пут. Растали смо се у поноћ. Каже, Горица љубоморна, поручује ми да се предомислила. "Реци јој да је воз отишао".
Првог новембра најзад добио паре од Дома омладине. За ручком, таман сам навалио на треће свињско уво у чорби, кад ево их у спачеку Букац и Морава, да идемо да снимамо "како убити време". Отишли по Срлета али смо му само оставили поруку заденуту за бицикл, наслоњен на улаз у поликлинику (!). Кад је изашао па видео, мислио да сад кажњавају и паркирање бицикла.
А филм је чисто просеравање - перу спачека па га мажу блатом па перу испочетка. Букац ми дао неке плоче да преслушам, и довезао ме кући на време. Кад ја тамо, а оно Слађа са кевом и Ивкином ћеркицом. Пуштао сам јој мало плоче. Покупиле су се скоро на време, тј тачно су се на капији мимоишле са Бранком - значи ипак је дошла. Посадио сам је у стерео зону, пуштао јој музику, мало смо се љубили па нас је онда ћале одбацио до града, јавила се кеви у трафику и онда смо отишли у биоскоп ("Плави војник", одушевило ме). Ухватили смо претпоследњи ред, а Горица и њен Омер, званични Ромео у граду, трећи.
Другог сам ишао да подигнем војну књижицу, поподне и увече био у клубу. У недељу правимо као неки фестивал породичног филма. Отишао у дом до диџеја и наговарао га да нас мало рекламира, не знам да ли је.
Трећег, око трећег часа, одједном температура, леле. Глава тешка ко цигља (банацки речено), равнотежу држим једино ако је усправим. На промаји цвокоћем. На одмору чекам пред зборницом, наиђе Бештара. Питам га да ли изгледам болестан. Не баш, треба некуд да идеш? Ма, кући... знаш у чему је фазон? Не, у чему? Стварно сам болестан. Е јеби се.
Јавио се разредној и отишао кући. Слушао Ват од Десет година после и Деоба земље од Погоди ко. Око 13:30 долазе моји, измере ми 38,8, одложе пут за Београд, правац диспанзер. Тамо ми лекарка одвали пет пеницилина. Како? Инјекцијом. Не може другачије? Па могу да ти дам пилуле али нисам сигурна да ћеш их све узети. Добро, ајде, прва инекција одмах. Сетио сам се технике, не мрдај мишиће док је игла унутра, опусти то скроз, и ни не осетиш. Онако под грозницом рекао да сам ручао кад ме питала, а нисам, мозак на аутоматици. А кад ме спопаде стомак, па се презнојавам, па ајд мало на ваздух. Седим са ћалетом у чекаоници, као прошло ме, идемо, док ми је придржавао капут да изађемо турам руку у рукав и скљокам се на месту, баш сам се мекано приземљио. Мало су ми истегли десно раме док су ме дигли, па положили на кревет. Прија то, једна сестра ме прска водом, друга ми трља прса...
Стигао кући, ручао, екснуо пола литре млека, и спавао до сутра поподне. Спала температура, оде оток у грлу, глава бистра, слушао мало плоче мало радио.
У недељу је већ било досадно. Убијао време, прегурао некако и тај дан, истрпео и тај Пејтон јебо их Пејтон. У понедељак навалио да читам Радоја Домановића, све лежећи. Кад око 11 ево ти моје Бранке, сва задихана, каже мора да жури, има час енглеског. Што се баш није десило, нисам је пуштао. Е најзад на кревету, мада нисам то тако замишљао.
Поподне ево и Слађа, донела ми матичне књиге савеза омладине, да избришем лањске матуранте и упишем овогодишње чланове. Само хиљаду имена. Нешто смо опослили одмах, остало ме чека. Него, диша држао састанак са представницима одељења, она отишла уместо мене. Каже биће анкета да ли да се дозволи слобода одевања и фризуре у школи. Ајде, биће супер ако то и спроведу.
Вести из ДЦ-99 - Мика Путник тражио неке филмове ("Блаженка" и "Димничара"), да прикаже негде. Дом хоће да нам организује пројекцију. "Вишња" и друга два су у Паризу.
Седмог примио последњу инекцију. Поподне се окупао, нестало топле воде. Кева ме не пушта у град, каже још си на боловању. Чуо се током дана само са Драганом.
Осмог се појавио у школи. Чудили се што ме нема тако дуго.
Растрчао се данас којекуд, до Дома омладине, комитета... Филм од јуче више не игра, па смо Бранка и ја увече славили месец дана у клубу... Те је било и то. Није било баш нешто, нисам био на нивоу, али... има дана. Није лоше за први пут.
----
* Неки терористи, ваљда усташки, су минирали Јатов авион, експлодирао изнад Чехословачке. Стјуардеса Весна Вуловић је неким чудом преживела, не у најбољем стању, али је чак успела и да се, коју годину касније, врати на посао и исприча понешто за телевизију. Није више летела.
** Раде Бранков је глумац из позоришта, и био једно време члан ДЦ-99. Углавном је носио тацне, не сећам се да је имао неку већу улогу. Као фотограф углавном није имао појма с техником, чак није знао шта је температура боје и зашто слајдови за дневно светло изађу наранџасти кад се фотка под рефлекторима. Међутим, касније је постао легенда телевизије, кад је први у свету држао директан пренос из Темишвара, кад је Чаушеску почео да се љуља и док се пуцало по граду. Још касније је постао легенда пијаце, јер је успевао из дана у дан да тура људима микрофон под нос и извлачи из њих којекакве бесловесне глупости, и они га сви гледају и нико не успева да му запамти фацу. Појави се на истом месту два дана касније, и опет наседну. И тако годинама.