Лика који је сад власник Прлеског смо срели пре неки дан у Лидлу, познао ме упркос масци (ал види косу, вири брада, а и близнакиње се мувају око нас), ја њега баш и не па је мало смакао маску и "купите торте код нас". А, ти си. Е оно прошли пут ти је било онако... превише шљаштинга и шлага, мало теста (нисам му рекао и да смо пола бацили, ником се није јело), а он ће "ма само кажите како хоћете". "Не питам се ја, госпоја има неке идеје...".
Јуче свратимо до Детелине да видимо имају ли мањи калуп. Та не да имају, него у облику срца, то се одмах узима. И у току дана она спреми тесто, нешто на фору чоколадне блатне торте што нам је једном донео комшија са доњег спрата, Вијетнамац, у Ебергу. Около још чоколадна глазура, ма цакум пакум.
Од гостију су дошли Лена, Милан и то са Стојаном - који није долазио овамо још од претпрошле године, а девојке није видео још од зиме 18/19 кад смо били у Гаравом казану. Испрва му се није долазило, док га Лена није убедила да ово није онакав дечији рођендан какав је он замишљао. Срећом, јер баш му се свидело, а близнакињама је био одушевљен. Каже, изгледају као реклама за децу, боље не може. На то ће она "прихватам изазов". Држимо палчеве...
Сад су већ увежбане да дувају у свеће, које смо морали да палимо неколико пута. Одвалио сам палац на оном упаљачу из Лидла, сад је сигурносни уређај то што мора дообро да се притисне да би пиезо окинуо. Бар нема оних глупости са кочницама.
Линда је успела да пробуши свој хелијумски балон, колико пута га је ударала чаробним штапићем што је стигао уз лутке што је Лена купила на поклон.
У понедељак смо опет ишли у Спрингфилд, што оне сад зову "дугина кућа" ("rainbow house"). Било штогод хладно, још увек, а мислили смо да је унутра неки дечији рођендан, морао сам да обиђем кроз суседне улице па дођем оданде да бих нашао да се паркирам. Ако је и било нешто, било је на спрату, није се чуло. Распоред је и даље штогод испретумбан, уместо оних столова сад је један сто за тенис, а уместо аутомата за игру сад је билијарски сто. Притом је простор за дечији играњац смањен за само два квадратна метра, скоро да се не примети да га је мање. Мали буцко келнер већ зна, два топла неса, мада смо овог пута узели и малу пицу (нису баш појеле) и кило пљескавица за понети, што је нестало до ујутро, иако је класични рецепт са луком у месу. Мислили смо да Раја неће хтети да једе, међутим само је извадио у страну пар крупнијих комада а остало смазао. Виолета није никакав проблем, ових недеља једе као мећава.
Онда сам соло скокнуо до Лидла и узео две простирке за јогу, па сад Нина, Санда и Линда понекад раде заједно, у својој соби.
Увече смо натенане отишли до Борчета, 39. френдз парти, понео сам ваљда неки тутифрути (само преправио годину на боци, сад их већ рециклујем), и мада се нисмо нешто журили, стигли смо у 19:29, невероватно. Међутим, не отвара. Звонимо трећи пут, већ смо се издували, четврти је спрат, а ја, не отвара. Стиже и Драгана, најзад успевам да је снимим како се пење. Пијемо неку његову преосталу кајсију из ко зна које године, слабија нека, има занимљив мирис али не баш на кајсију и не баш на пекмез али ту негде. Клизи, али не греје толико, или је слабија или смо ми ојачали, а мирис у носу је... воће али не кајсија. Ко зна шта је било, али је пријало, ако и није ударало. Помогли смо му да се отараси тога, па прешли на розе после вечере. Као кувар је свакако бољи од мене, ја немам појма (осим роштиља), а то вече је превазишао себе.
Сликали смо се са некаквим шеширима - неки омањи сламни и неки камуфлажни качкет. Разишли се доста рано, фотке испале солидно, нисмо се довољно лудирали.
У среду (17.) опет били у Спрингфилду са девојкама, и овог пута колима јер је ромињала кишица. "Деда, фик фи!" - укључи брисаче. Имали су неки рођендан од 16:00, па смо се преместили у кавез (оно стаклено на улици) и тамо су појеле скоро цео тањир помфрита.
Сутрадан сам опет возио Нину код зубара, сад већ изгледа као да игра сокобан са њеним зубима, те погурај одавде те погурај оданде. Доњи зуби су сад постројени како треба, само што нису више центрирани како треба, све то треба да оде милиметар на другу страну. Издиванили смо се са Леном онако програмерски (Милан је шетао Апија, није да нас избегава него нисмо најавили кад тачно долазимо, па није био ту све време).
Увече смо пробали следећи тутифрути од лањског рода. Одличан, терали смо до четири чашице, урадили се фино и заспали ко сисанчад од голуба, ујутро бистра глава, свежи и није нам ништа. Положио.
У петак је главна вест била да је Ђоле Балашевић бацио кашику, запаљење плућа, са короном или без, није битно. На Бурундију су успели већ исти дан да се попичкају, од оних којима је био одвратан као политички бескичмењак и све скупа панонски говнар, па до оних који помирљиво тврде да на форуму нико није некакав љубитељ њега, али сви имамо неке периоде у животу кад нам је нешто значио. Што је у ствари све тачно, не искључује се. И за разлику од оног марта 2015. кад је кашичицу бацио Влада Дивљан, кад ми је реакција форума натерала сузу на око, овог пута је било онако... мњах, како се сад каже, ништа. Оно што је радио последњих 20 година ме, у ствари, не занима, покењао се тим по предходних 23 године солидно ко што нико није умео.
Током викенда се још доста зезао на скајпу са Лајном, која је дефинитивно остала опичена као да није прошло четири деценије и кусур.
Четрдесети "френдз парти", како кажу девојке, се састао 22. код нас. Овог пута смо се разишли са пићем - након једног или два тутифрутија, прешли су њих двоје на вино, она на пиво, а ја остао на тутифрутију, и то до три ујутро. Девојке су се пробудиле таман кад смо засели, и правиле нам друштво бар до пола два. Раја и Виолета су радили ноћну, устали су јутрос ко зна кад, можда око три или пет, и полегали су пре девет. Чули смо опет исте приче поново - његову о томе како је Крофнаста из IV3 била на Дојрану (код неких његових јако далеких рођака), како је њој Ј.М. био лош адвокат (а коштао ју је бар 5000€), па сам се сетио његове сестре, М.М. - каже и даље је у Норвешкој. М, да, са таквом фацом ладно пролази тамо као домаћа. Каже Драгана, ти увек с неким плавушама. Е, да само знаш, која сам ја статистичка аномалија по том питању.
Претходно пуњење батерије за еос70 је издржало 1073 снимка. Ето.
Ујутро устали поприлично рано - ја око пола осам, она још и пре - и није нам било ништа. Урадио фотке и окачио их на дропбокс до 10:45, шиљнуо линак имејлом, све како иде. Одспавао пола сата после ручка, за који је била подгрејана јучетина, наравно, али одлична. Добро каже, ове вечере су добре за експериментисање и укрштање идеја, обогаћује се јеловник.
Време право пролећно, +14, сија сунце.