Нисам ишао у клуб, мада је недеља. Увече није било шансе да стигнем јер је био поподне неки филм ("Стручњаци" - немам појма шта је то било), па сам ипак узео кола, мада нисам баш хтео. У диску ње нема, а и извиривао сам да видим да није напољу па да нема кинте да уђе. Гаша покушавао да ме ангажује да одвојим калаштуру док он обари ону бољу, реко немој, сећаш се како се то завршило прошли пут. Не сећам се. И боље што се не сећаш, немој мене на тај посао. Онда се нека риба гребала за цигаре и ја се сетим да нисам понео... а онда је наишла и она. То што сам заборавио цигаре је испало озбиљно, правила се да ме не познаје. Онда је наишао Арпи па јој гурнуо главу с леђа, право мени на нос. Имали смо једну марамицу па сам десетак минута заустављао крв. Током тога сам успео да се закачим са Хазимом. Током распуста сам пустио браду испод вилице (како после рече Баки, "то му је кајиш да му не одлети перика"), ту ми расте у чудним правцима па ме јебуцка код бријања, па ајде мало паузе. Он баш навалио да бих могао да се обријем. А и да се ошишам "као човек". Враћао сам му равном мером, да би он могао мало да пусти косу да изгледа као човек, како га није срамота да иде такав.
Не знам шта је са човеком, стварно, јел' он то покушава да се држи неке партијске линије, или који му је курац? Изгледало је да он то баш озбиљно мисли.
(... 72 речи...)
За то време су Дадо Топић, Пецо Петеј и Поп Асановић нешто свируцкали, трошила се већ не знам која опроштајна турнеја групе Тајм, шта је већ остало од њих. Пао им звучник. Јебига, мала бочна позорница, тесно то.
А онда се објаснила и њена игра - гледала је неки Фернанделов филм са амнезијом, па се играла мало тога. Огребали смо се и за понеку цигару, што од Гаша што од неког типа још из обданишта. Онда смо сели у кола и укапирали (... 38 речи...).
Уторак, 29. најзад вратио Маришки бицикл. Свратио до библиотеке, е баш данас затворено. После продужио до ње. Седели смо и чантрали до 21:30. Гледамо како да прегурамо лето. Пустити је неће, а мене ће вероватно на силу повући на море. Но, пунолетан сам, ваљда се и то у нешто броји.
Среда, четвртак, опет библиотека, радим тај матурски. У петак на Грош, овог пута нисам заборавио цигаре. Одлично расположена. Нисмо имали много времена, стигао на бус.
У суботу преподне завршио читање "Деоба" - јеботе, 914 страна. А то сам Соњи радио од првог разреда - за лектиру "Илијада", ја прочитам "Одисеју". Сад су били Добричини "Корени", мен'се то не свиђа, прочитам "Деобе".
Увече у седам код Текстила, а онда у Трпезу на пиво и дупли рум, па у Дом омладине, наступају Васа и Зака. Зезали се нешто са Болди. Наишао Р. из књижаре па га зезали што му у излогу на неколико ствари пише "ново" са све наводницима - јел' то стварно ново ил' се зајебава? Омеге нешто боље него пре али још серу. Играли флипера. Растали се у 23:20, стигао кући у 0:40... не пише где сам се то задржао. Обично ми треба 55 минута, журио или не.
У недељу, трећег, у клубу купили пројектор као мој само је сад доста скупљи; сви се постројили да гледају како излазим с колима, тихо подјебавање. Увече бацим кинту, падне да идем колима. Повезао комшијину сестру, опичена клинка (касније се испоставило да стварно и има психичких проблема... а штета, била је баш згодна).
Били на вишој техничкој, нека свирка, Па шта онда, дошао им певач на одсуство. После отишли на полигон... што је остатак некадашњег немачког војног аеродрома, не зна се колико је метара дебео бетон, а сад се углавном користи, шта је са ове стране пута, за возачку обуку. Ту је и ћале учио да вози, и ја сам. С друге стране је неко пољопривредно добро. Нисмо били једини тамо, ал' довољно је то велико да се има растојање.
Ту се завршила дванаеста свеска дневника, уз додатак за 5. фебруар: написао СФ причу и послао "Забавнику". То сам скроз заборавио, као прву сам бројао ону што сам написао осам година касније. Можда је тако и тачније.
Око подне дошао ћале, да га возим за Земун, боли га нешто рука а оно што пије није за вожњу. То је испало чисто психички, тако га је болела рука све око неких испита, а кад је дипломирао прошла. Добро ми је ишла вожња, и шкодилак баш фино пичи по друму. Истина, он ми и даље чантра ал' то сам већ научио да игноришем и не једим се.