Значи то што значи, а било је експрес ресторан, дакле општа менза за све који наиђу. Јео сам тамо понедељком кад сам оне 1980. радио и пре и после подне у 13. фебруар, па бих тако стигао да ручам за сат и нешто, другачије не бих стигао (док се нисам сетио бицикла). За мензашку масовну кујну уопште нису били лоши.
Тамо смо чешће навраћали као матуранти, јер је на ћошак ипо од школе и то не да једемо него да попијемо понеку. За сваки празан час (а било их је доста кад је Радоја отишао а ЖГЉ преузео распоред часова, шта зна хемичар о премештању ствари по решеци, мисле да тамо ствари имају предодређена места, само треба открити периодичност у систему...). Дакле сваком таквом приликом, чим видимо да замена не долази, разишли бисмо се у једно- до трочланим групама и за пет минута скупили тамо. По пиће или кафу и стижемо на следећи час. Штета што није било дуплих празних.
После тог полугодишта нисам више ни улазио тамо, а и то је трајало можда три понедељка, док нисам сконтао да ми је брже да отпешачим тај километар од бусодрома кући (комби би ме изручио тамо), лепо ручам па бициклом у другу смену, а експрес ресторан ми је нестао са видика.
Осетио би се, у пролазу, онај типични мирис уља и прах шећера, позивни знак таквих места, од крофни и којечега, из снек бара у подруму, где је могло да се доручкује (погачице и јогурт или те крофне или шта већ) или тргне једна успут. Експрес ресторан у високом партеру је радио ко зна докле још, ал' више ми није требало. Ресторан скроз горе, бемлига, годинама нисмо ни залазили у кафане, а башка да се пењем на трећи спрат (тј био би други да се улица ту не спушта) зарад пар пића... Поглед са те висине више није био довољан разлог, а других појила је било онолико (два преко пута, од чега један са терасом под дрвећем).
Данас је ресторан обзидан и надзидан. Пословни простор или станови, ко зна. Ово сам снимио јануара 2024. Врх жутог дела на углу је био ограда терасе. стамбена је била десно, иза ове старе куће.