01-III-2021.
Дне 23. је Нина подшишала Санду и Линду, шишке су већ прешле преко обрва. Не буне се, само сваки час одлазе у предсобље да се гледају на великом огледалу, које смо вратили са спрата, једно време су га опасно љуљале па смо га склонили док их не прође. Исто такво смо имали и у еСАДу, исто коштало око 5$.
У Спрингфилд смо ишли трипут ове недеље, то је њима сад "рејнбоу хаус" и баш хоће да иду тамо. У следећој кући је некаква штампарија за велике формате, зове се нешто без везе па на енглеском. Не иде ми у главу да је кућа за штампарију са тако шареним колима офарбана у скроз сиво, јебало их сиво. Драгана каже да се сестрин син тамо запослио, након што му је онолико намештала да ради у школи где је она радила, и сад га цео улаз зајебава кад паркира службена кола пред зградом, јер је овако шарено, као реклама за циркус. Но, док сам ја то снимио, он баталио тај посао, каже било му без везе. Изгледа да му посао није ни много битан, до пре годину и нешто је радио у овећој а познатој страној фирми, па је после месецима ладио јаја.
Двајспетог смо ишли са девојкама до старе куће, бицикловима, да као покупимо пошту, пре свега рачуне. Ти су рачуни на неком минимуму, плаћа се само постојање услуге - воду и струју једва да трошимо тамо, упалимо само светло и оперемо руке, једино косилица кад се користи. Плиномер стоји како је стајао пре четири године. Телефон је најзад искључен! Био сам га одјавио, али они упорно слали рачуне, и то смо без везе плаћали скоро годину, па престали, али они никако да га искључе а рачун упорно шаљу, за број који званично више не постоји, имам црно на бело да је одјављен. И тако је и даље радио још целу годину. Могли смо звати Мадагаскар да смо хтели, број не постоји... Ал' чему. И сад су га најзад искључили.
Посекли смо руже поприлично, то је већ било ижђикљало толико да је морало да се пази кад се пролази. Кад сам носио грање иза куће, где иначе слажемо ту биомасу, нагазим на поклопац од вентила за авлијску славину, потпуно убеђен да је то сређено и безбедно, шта има везе што га не видим од гомиле лишћа (од оног платана испред куће, двапут вишљег од ње). Али не, то нема никакву шарку, то је комад дебљег лима само положен преко рупе, па сам упао ногом тридесетак сантиметара, и пружио се колико сам дугачак, одеравши мало зглобове на левој шаци. Одавно се нисам ровашио. Десна бутина је добила одличну масажу, али целом дужином одједном.
Као и било где другде кад одемо, њих две имају свој списак ствари које хоће да раде. Ако је у Спрингфилду то прво пентрање на мајмунку, па онда мало трчање са лоптом, па на трамбулину, па опет пентрање и на крају да нешто поједу (раније је била пица, сад је помфрит) и мазну од наших кафа колико год могу, у старој кући је то улазак у саму кућу, и звоњава из старих будилника. Срећа што је ћале купио два истоветна класична будилника на навијање, то им је главно. И онда нешто посуђа - шерпица, џезвица итд - да као кувају.
Време је толико лепо да су кајсије на ивици цветања. Комшијина мала је већ процветала. Банатски рулет нам се посрећио само двапут досад, осталих година је било тропа. Процветале су већ и љубичице по авлији, а сад су се појавиле и на улици. Двајшестог смо изнели и столице и даску за клупу у двориште, и поподне седели мало напољу.
Двајсосмог смо нешто остали без идеја за ручак, па сам хтео да наручим пицу. Међутим, наша пицерија никако да се одазове, па уместо тога окренемо брзождер на београдском путу - ионако је само 2км даље од оног кад идемо на башту, ал' на ову страну нема семафора. Поведемо и девојке да се мало провозају. Кинези увелико граде нову фабрику гума, то је огромно. Како и шта ћемо дисати кад то проради, нико не зна. Узели кило ћевапа и кило беле вешалице, одлично.
Увече причали са Леном, каже размишљају да купе кућу у Новом Саду, у Београду све више има дана кад видиш шта дишеш, и то је још војвођанска страна, где је боље него са турске. А како су кренули да дозиђују и повећавају густину, неће ни то још дуго бити боље. Још разгледају.
Иначе, има још нешто мало, пар испита да коначно дође до те дипломе. Ишло је све нешто спорије него што је очекивала, ал' није ни тако страшно - већ има седам година радног стажа и пара на гомили, тако је свеједно кад ће да легне та диплома.
Првог смо онда узели ту пицу, и тако два дана ручали оно што се зове да сам ја кувао...
Пре поласка на френдз парти код Драгане, по стоти пут овог месеца проверим пошту, поготово што сам јуче послао подсетник да још нема цео месец од обећања да "одговор следи, само не знам кад"... и ево, писала Меланија. О томе како је код њих прошла смрт Ђорђа Балашевића, како је син био зачуђен оним "живот је море", како је са антрополошке, стручне јој, стране чудно да му се прави такав испраћај на Дунаву, шта је то у људском бићу. " sta je to u (nasem) narodu, cini se nekrofilnom, da voli sahrane i oprostaje, ukljucujuci i dobre ljude pokolonike Balasevica, da ide u guzvu i da bez masaka i distance se oprasta od svojih svetaca (zrtava korone)? Nekoliko analogija su me pale na pamet..." (први пут је још покушала латиницом а онда дигла руке и скроз прешла на осисану латиницу).
Увече, дакако, код Драгане. Борче је неким чудом стигао пар минута пре нас, обично је обратно. Понели смо литру ипо тутифрутија 2019. (најбољи), у Роди купили још две литре розеа и, овог пута посебно, за њу и четири лименке тамног будвара. Јер се њој нешто не свиђа да пије вино после вечере, а ни да ја пијем, каже много лепше миришем кад пијем само ракију. А ово двоје немају никакав избор пива, она има тако нешто без везе, један лав један јелен (што ни ја не бих пио), а он оно што има у Лидлу, што ме се није дојмило, јесте немачко ал' зове се на енглеском. Онако, генеричко, ни тамо ни овамо, кућна марка.
Но, морали смо да се разиђемо брзо, пошто је њој била заказана вакцина за 7 ујутро. За фотке сам нешто експериментисао са усмеравањем укосо и уназад и у страну, у тој њеној малој кујни некако добро испада, све бело и увек буде довољно.
Сутрадан (2.) сам цео дан радио фотке. Кад је отишла са девојкама у шетњу још сам их и окачио, отписао Меланији, сређивао којешта овде у Бјо... прође дан.
Спомиње се: 26-VIII-1978., Бјо, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Меланија Тисаревић, Невена Средљевић (Нина), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, ћевапчићи, на енглеском