Овај текст прекуцавам, не препричавам. Ово је додатни коментар у дневнику, на следећој страни након места где је прекинут 22-VIII-1974..
У ствари питам се има ли смисла да сада поново пишем овде на ово исто место. Као да сам ономе који ово једном буде читао украо ове две године. Свеједно мислим ово сам опет ја - какав сам такав сам себи пишем и себи скрнавим.
Прво да рашчистим сам са собом зашто сам уопште престао да пишем дневник. Истина је да никад нисам тачно знао зашто га уопште пишем јер ми није ни било јасно. Иако сам за себе измишљао разноразне разлоге (има дивних ствари које не треба заборавити, треба освежити памћење, треба пратити свој развој итд) мислим да постоји један добар који нисам тако често признавао; био ми је потребан. И писао сам га док ми је био потребан. Ових последњих педесетак страна су прави фушерај у односу на раније помно бележење "важних" догађаја и размишљања. (Чак мислим да се негде у ових 2000 страна налази и дискусија о томе шта је уопште важно.) Међутим шта је било ту пред крај: једноставно догађаја је било и превише да би се сви могли побележити, а и времена више није било да би се са свим стигло на време. Записи су увек били бољи кад су били свежи јер онда нисам имао времена да се удаљим и мудрујем и цензуришем и исправљам верзије према туђим изјавама и већ шта се све ради са историјом. То су биле праве искрене опаске о догађајима са пуном одговорношћу према читаоцу.
Међутим за ове две године се много изменило у погледу дневника. На страну то што се још увек свашта догађа у правилно неправилним размацима кад после пар недеља тешке фјаке долази неколико бурних дана или један дан пун свега и свачега. Није у томе ствар: кад бих искрено запео могао бих и то да стигнем. Ствар је у томе што ми се не пише. Упрошћено - зашто да седим и пишем о љубави кад могу (... 12 речи...).
Друга ствар је гарантовање тајности и шта писати. Док живим код својих родитеља бар сам сигуран да ово нико не чита. Свеске лепо стоје у витрини, слабо камуфлиране и стварно свако може да их чита кад нисам ту. Нисам баш сигуран да би свако имао разумевања за оно што ту пише, и зато нећу да пишем у Новом Саду. Човек не може ни свог цимера знати у прсте. С друге стране, ако бих писао само оно што свако може да прочита онда нема сврхе писати. Дневник је ипак интимни кутак. Ја некад мислим такве ствари које ни њој не смем да кажем ни после три ипо године и овако доброг разумевања.
Остаје још једна ствар: изменио се и мој однос према догађајима. Некако не очекујем много од следећег дана јер знам да ће ме сигурно разочарати и донети ми неко велико изненађење тек оног јутра кад се ничему не будем надао. Стога ми више и није жао ако провод пропадне; знам да је било добрих провода.
Једноставно знам да нисам много пропустио и да ми је мало ствари измакло из руку, а штавише имам (не дословце имам него доживео сам & доживљавам) много тога по чему бих могао да спадам у неку ситну мањину.
И тако некако дошао сам до закључка да није тако важно фиксирати прошлост у дневнику. Ето - глас не могу да забележим, слику не могу - могу само да забележим како сам се осећао и то је све (шта би песма могла више). И опет, бележим само оно што сам онда запазио, и јако ретко се деси да ухватим и нешто више.
Мислим да је сад и мени јасно зашто онакав денвник више не пишем. Сад је питање шта да се ради са њим даље. Да ли ја ово пишем епилог или можда уредничку напомену на месту где је књига прекинута или уопште, зашто сам после тачно две године узео ово да пишем?
Епилог је, наравно, познат - 19-IV-2019.