20-IV-2021.

Петог априла смо се опет окупили код Драгане, на њу је био ред да буде домаћин. Све редовно и како већ иде, ракија, гибаница, коленица (ака буткице), салата, вино, пиво, шта је ко већ изволео. Остали до три ујутро. Било ми је време да скратим браду ал' некако нисам стигао - гледам да то урадим некако у понедељак, па да крајеви бркова отупе до викенда, да не боцкам. Прошла је већ среда кад сам укапирао да је прошао воз, тако да сам то урадио тек за следеће седење, дванаестог.

Седмог смо први пут ишли са девојкама до Лидла новим колима, и после сам морао да нађем где се блокирају задњи прозори и браве, јер их је скоро немогуће опасуљити да то не дрндају сваки час. Све је играчка што је прсту достижно. У повратку, излази нека риба са Нафтагасовог паркинга, неким камуфлажним возилом (боје бетона и асфалта), па види да долазимо и повуче се метар назад, да нас пусти да прођемо. А онда кад смо већ били ближе, она да гас, излети улево, и пролазећи поред нас са широким цером испружи нам средњи прст. Ех, да сам те којим случајем звекнуо у лева врата, како би то објаснила? Линда је, наравно, спала са седишта, ал' ово је ипак све удобније и мекше него у комбију, ништа се није десило.

Наредних дана се напокон пролепшало време, па сам кренуо даље са калдрмисањем стазе ка кокошињцу. У ствари већ понестаје камења, нема ни метар до места кад ћу морати да пређем на цигле. Земљиште је ту песковито, јер је од 2013-2018 ту био песак да се деца играју. Тј био је мало поред, и под песком је био најлон, ово је само од оног што су деца избацила.

Десетог је био прави тренутак да одем до старе куће и покосим. Ништа није стигло да претерано израсте, а земљиште је већ било довољно суво. Она лоза што ју је ћале био запатио у стражњем делу авлије је напокон сува, не видим нигде ништа зелено, ваљда неће више комшије да се жале да им залази под кров. То је скроз подивљало, прекрило гаражу и кренуло уза зидове. Секао сам кад сам колико видео, и канда је најзад успело. Успео сам најзад и да покосим на улици, јер сам сконтао да не морам да доносим другу косилицу за то, нити да отварам предње прозоре и провлачим кабл - ово кабла што има сасвим добро добацује кад се уштека у купатилу. Наравно, сад је већ мало касно јер је кабл кинеско ђубре и управо почиње да прекида на оном месту где се савија да уђе у ону узенгију што држи да се не ишчупа са утикача.

Можда ће бити понека кајсија... а сад цветају трешње и вишње, и баш све изгледа бајно, и време се баш пролепшало.

Поподне ми се јавио Дас, око превода, добио је преведене текстове у екселу, како да увезе у табелу наслова. Јеботе, па он ни нема појма да имамо тај превод, комплетан механизам, едитор, извоз, увоз... па сам га само упутио шта да тражи у документацији на сајту где Феривер држи, шта већ има да сад изиграва вики.

Дванаестог смо ишли бицикловима до оне месаре на Ружи, и девојке су опет нашле друштво и пред месаром. Само што их је овог пута познала баба, знају се од прошле године. Онда смо отишли на игралиште испред Леснине, и Санда се можда једном спустила низ тобоган, Линда ниједном - сво остало време су провеле у песку. Зачудо, песак је био сув. И наравно, мало свраћање у кинески дућан, опет нешто ситних играчака, овог пута један ситнисајзер (грешка која нам се свидела па смо је усвојили) од 700 динара, доста гласан и продоран али бар изводи тачне тонове и чак изводи караоке, тј чује се кад се пева у микрофон. Ништа не може да се подешава, има 12 демо песмица (наравно, све оне најодвратније расадничке риме^РЖ искључиво англофоног порекла).

Пролазници су деловали чудно, не сналазе се са временом. Има их који се враћају са посла (таман је било око 15:15) и очигледно им је врућина, а јутрос им је било потаман. Има их који су се утоплили, гледајући јутарњу температуру а не кроз прозор, а и оних који су се скроз улетили, па се видело и колена и лактова.

Увече пешака до Борчета, 43. френдз парти, и опет се задржали успут да купимо вина, и нисмо нешто журили, и стигли на време. Ранац ми је био потежи, јер сам поред фоткалице, блица и литре ипо ракије стрпао и тексас јакну. Било је баш топло, чак сам и рукаве заврнуо. Драгана се опет зблесила што сам дошао у кломпама и без чарапа - а ја једва чекам ово доба године да се ратосиљам чарапа до бар пола октобра. И још ми ноге нису ни биле хладне.

Негде око поноћи је окренуо ладан ветар, па је морало да се припази кад се отворе терасна врата да изађе дим, да није још негде отворен неки прозор, да их не би треснуло. Попили смо опет поприлично, остали до три ујутро. Ранац је сад био много лакши, јер сам извадио јакну, и чак морао да је закопчам. Таксија ни од корова - онај наш је ван града, остали су или без возила или ни не раде. Кренемо пешке, и кад смо стигли до гробља њу су већ болеле ноге, па смо сели на клупу аутобуске станице ту испред, и приметимо да пролази доста таксија. Наравно, ко иде на нашу страну иде по муштерију, идемо ка крају града, а и кад се враћају углавном не иду на станицу него већ имају позив, али неким чудом нам стане трећи такси. И то од оне фирме коју не варим јер су ми пре пет година пуштали рекламе за време вожње. Како рекох "то може да ми се уради једном, и тај један пут је већ потрошен". Ово је можда трећи пут за ево скоро једанаест година да ухватимо такси на махање.

У Лидлу опет, петнаестог. Обично узмемо двоја колица, па свака седне у по једна. Овог пута не, узели смо једна већа и једна мања - њих две у мања, да се возају, а сав еспап код мене у велика - јер је било на реду да узмемо воде (седам великих боца по 6л, и један шестак књаза од по 1,75). Било је облачно и донекле ветровито, па кад је отишла до Роде да пазари још понешто, ја сам остао са њима на игралишту. Опет сам морао да идем до кола да узмем брисалицу, јер је на тобогану било кишних капи. А онда се Линда упишкила и било јој је хладно. Не знам што није викала, обично то уради, или се можда десило док сам ишао до кола... свеједно, једва смо дочекали тих десетак минута па да збришемо кући. И онда сам укапирао колико ц4 има већи пртљажник него што га је имао саксо - оне боце за воду бих могао да ређам по дужини у два реда.

Време је горе него у јануару - тмурније, кишовитије и све скупа усрано. Трешње и вишње су у пуном цвету, али пчелама је хладно, не излазе. Понекад преконоћ опет укључимо подно грејање, ево и данас кад је званично крај грејне сезоне.

Стигло ми је решење од државне комисије за реституцију... онај први случај, за оно земље што је деди одузето кад се проширивала она хемијска фабрика, значи за оно пола окућнице што је имао од задњег дворишта па до реке, и можда још неко парче другде. Тј прво и званично решење смо добили, и мој део је био 87000€, с тим што се спомињао неки коефицијент. После сам негде у новинама нашао да је тај коефицијент отприлике једна шестина, и сад по овом решењу треба да добијем... 12000€ распоређено на десет година. Значи 1200€ годишње, и то нешто у динарима, нешто у еврима, нешто у државним обвезницама. Дакле дркопиш. Ал' сад ћу морати до банке, да отворим још два рачуна, на која би ми то стизало.

Седамнаестог је Нина смислила дивну фору да се девојке мало забаве. Пошто ових дана наизменично глуме Пепељугу (Дерела) и Златокосу (Панзла, од америчког Рапанзл, од немачког Рапунцел), јер те цртаће углавном гледају ових дана (претплата за Нетфликс и даље тече), а воле и да се костимирају, узела је једно фротирско ћебе, жуто, и везала ужим крајем Линди око главе. Издржало је скоро четврт сата док није кренула некуд док је други крај био упетљан у точкове столице. То у цртаћу клизи практично без трења, овде у рлу уме и да запне.

Деветнаестог је увече журка, 44., била код нас. Вероватно последња са фоткањем, пошто је изгледа свима већ доста увек истих фаца на увек истим фоткама. Овог пута су се у ствари близнакиње сликале више него ми, а нисмо ни лоше испали, но прво је моја драга била незадовољна, а онда се и Драгана у коментару на фотке (СМС порука поподне, сутрадан, кад је видела фотке) сложила.

Овог пута сам роштиљао. Поподне смо отишли до Лидла, зачудо сами, и натрпали пуна колица меса (са доста ваздуха, те кутије су углавном веће него што треба), вина и шта већ иде. Онда сам се сетио да нисам купио други угаљ да имам на башти, него сам узео одавде (а лепо сам записао, но треба и прочитати), па сам отишао још једном само за то. Кренули смо мало раније - потпалила је ватру већ око 16:30, пре него што сам се вратио са ћумуром. Пошто роштиљ стално стоји напољу, у његовом термометру се накупило воде, а пошто је америчко тржиште изгледа највеће, скала на њему је споља баждарена у фаренхајтима а изнутра у целзијусима... а кондензована влага се сушила од ивице ка центру, тако да до краја нисам видео наше степене. Приде, и сказаљка је почела да глави, па би се померила тек кад се накупи притиска у биметалној траци, дакле скоковито, што никад нисам видео на термометру. Свеједно, испало је одлично, чак сам и сам био задовољан.

Онда смо провели пар мирних сати чекајући да то крене, и онда је звала Лена. Каже да има понуду за посао, од неког стартапа из Британије, са неким минималним бројем људи и без обавезе да проводи сате на састанцима, само онај технички минимум за договор са колегама. И отприлике упола већа лова него сад. Оно, није да јој је сад лоше, али је психички напорно, јер је фирма у фази експанзије - хоће да се прошире троструко ове и наредне године, па онда још две године по двоструко, да би заузели довољно велик део тржишта да нико не може да их претекне на кривини. Притом је она сад некакав продакт менаџер, тј познаје производ и има да упознаје, или да организује да се упознају, нови радници са оним што је већ урађено, и у ствари све мање и мање стиже да ради оно за шта је дошла - да развија апликацију, да пише код. Кад и стигне нешто да напише, па да млађим колегама на преглед, они нађу да увек има понека линија за коју није написан тест... а јеботе написаћу га, а што ви сви редом пишете код ко ногама али зато имате тест за све... Поврх свега тога, постали су велика заштитна радионица за особе са посебним идентитетским потребама (по последњем бројању, бар четири транџе и/или особе неутралног пола, штагод да му је то), и свака изговорена реченица је под присмотром, да ли је кандидат за политичку коректуру, да ли је можда повод да се сазове још један састанак на коме би се подизала свест о овом или оном... И тако полако нестаје задовољство из посла.

Онда сам кренуо да их покупим. Да их бар то једном провозам новим колима. Јесте да се Борче већ возио цечетворком, ал' то је било док још није био мој. Путању сам смислио тако да прво покупим Драгану па онда њега, да не бих нигде морао да радим налево круг или скрећем лево из споредне улице. И упркос томе што сам доста тачно прорачунао време и чак ишао мало заобилазно па чекао на једном семафору (на други сам ладно стигао, мало дао гас, мрцина јесте дизелаш али има две литре), морао сам мало да је чекам, можда минут. Замало да уђе право у кола, ал' се мало присетила да је хтела прво да погледа около, па прошла скроз напред. Лепо јој се свиђа. Борче је чекао пред својим улазом, и исто ни он није могао да отвори врата споља, морао сам ја изнутра, мораћу да прочитам упутство око тога. Изгледа да су врата закључана споља док мотор ради.

Скоро да ми постаје сумњиво. Штогод да купим, штогод да урадим, мора да се нађе неко коме се то неће свидети, па макар то био и ја сам. Овог пута се свима, баш свима свиђа. Невероватно. Било им је мало чудно што возим десно од надвожњака, никад их ниједан таксиста није провлачио туда. Е, мени се свиђа јер је ем право ем кад прођемо надвожњак имамо предност, ем се свом крају примичемо дијагонално па је и нешто краће, а није ни насељено скоро до пред сам крај, па може мало брже, нема паркираних кола успут. А са оне стране има један зајебан шахт који ваља заобићи, а ако неко наилази у сусрет и помало сече кривину, могу да бирам да ли да станем или да разјебавам десне точкове.

Вече као вече, осим што су девојке правиле модну ревију, облачиле се у балске хаљине. Истина, Сандина је била поширока па су јој с леђа притегли штипаљком, ал' то није ништа сметало. То је већином из размене са Вером. Ове две обожавају њену ћерку.

Алфонс још није поправио онај баг, сад ме само ређе избацује, ал' свеједно и даље н'уме да ме поново убаци кад то прође, него морам на руке. Отпаузирам по недељу-две сваки пут кад се то деси. Занимљивије је овако.

---

Спомиње се: Алфонс д'Алшембер, буткице, Вера Вранеш, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Мохандас Раџ (Дас), Невена Средљевић (Нина), превод, Ружа, саксо, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Феривер Фертилајз (Феривер), френдз парти, на енглеском