Тридесетог јула је било велико паковање. Након ко зна колико година, идемо на море. Овог пута са децом - Го је ишла неколико пута с мојима, Нина никако. Пошто она има мање годишњег одмора, доћи ће три дана касније, возом, и исто ће отићи три дана раније. шкодилак се нешто грејао, па је био мајстор Саша да то чачне. Каже килав му је термостат, затвара и кад не треба, па га је извадио, можда да за зиму нађемо нов, он треба да убрза грејање мотора кад је хладно, да не кружи сва та вода док се мотор не угреје. Ал' сад преко лета би требало да је стално отворен... па боље без њега.
Потрпали смо ствари, све што треба. Идемо са комшијом на острво Вир, он и још један из скробаре имају тамо плацеве. Он има само темељ, овај други већ има и зидове и прозоре. По договору, кренули смо у два ујутро. И стигли до Новог Сада - негде око пола Футошке улице је мотор прокувао. Договоримо са осталима да они иду даље, а ми ћемо некако да се вратимо, па кад стигнемо.
Сачекамо да се мотор охлади мало, налијемо воде па налево круг. До Жабља смо доливали воде још три-четири пута, а онда је и воде понестало. Устопирам нешто да одем до града, а они (кева, ћале, Го, Нина) остану да чекају на друму. Већ свиће.
Кога сад да ископам? Свратим код ње на посао. Ту мора да је прошао који сат, јер већ је седам. Код ње нешто мрачно, лотре канте четке, неки молери су уређивали просторије кроз које сам морао да прођем да дођем до ње. Баш се изненадила што ме види. А сад ко има јача кола? А, Мика Фишер има ладу. Да ли сам ископао његов број из именика или из главе... није битно, цркла му кола, нешто се сјебало, не ради. Ко још... а, и Радоја има ладу. Одем до ЕРЦа, попијем кафу с њим, објасним шта је било, ајде важи, идемо.
До пола пута још било океј, али онда почне и њему да прокувава. Ал' научио га његов мајстор шта да ради - каже заукај га на празно, па пусти квачило и пичи док термометар не оде у вис, а онда избаци из брзине и терај на инерцију. И то је упалило, из неких десетак залетања и пуштања смо стигли кући.
И онда зови мајстор Сашу. Ау јеботе па није био само термостат, па види имаш воде у уљу, теби отишао дихтунг на глави. Ајд тражи нову заптивку, па скидај главу, па... ма читаво поподне се јебавао са тим. Ал' некако га је завршио до увече.
Па смо наредне ноћи кренули поново. Возили смо наизменично ћале и ја, и постигли доста добру брзину. Е кад смо кренули уз Велебит, ту је већ почео да се греје, ал' то због околности - спора колона, узбрдо, натоварен, вуче приколицу. Стали смо на врху да га пустимо да се охлади, а ми да попијемо кафу. Го и Нина су се одушевиле што виде огромно стење око себе, и нашле одмах неку од 2м у пречнику да се на њу попну и извиде терен. Море се још није видело, ваљда иза кривине, а и са те висине се мало губи у измаглици.
Кад смо попили кафу, неће стартер. Пу јебеш технику и кад смо с крнтијом кренули... Ал' иза нас био неки Чех, каже он је аутомеханичар, истина тракторски али имао је он шкодилака, зна му цаку. Отвори неки капак испод задњег седишта, туда се прилази стартеру. Кад је спазио стартер, изашао је из кола и кренуо да се осврће, док није нашао камен тачно какав треба. Распиздио је тим каменом по стартеру и рекао да пробамо сад. Пази, пали. После сам зајебавао ћалета да се зезнуо што није сачувао тај камен, тај је радио. Јер... морали смо да поновимо операцију још пар пута наредних дана, и нисмо имали увежбано око да погодимо који камен.
Кад смо се спустили низ Велебит, у неком тренутку пут по Загори излази на ивицу висоравни и тек одатле се укаже пучина. Нина је устала на задњем седишту и само викала "Мооооореее... моооореее", одушевљена призором. Слично се поновило и кад смо свратили у граду до поште, да се јаве мами - само је овог пута било "паааалмеее... пааалмеее".
Знао сам отприлике куд треба да возим, и без већег проблема сам нашао пут за Вир. Мост који га спаја са копном је изгледао некако танан, ал' ајде, пролазе туда и камиони. Острво је било практично вукојебина, док неком није пало на ум да ту зида атомску централу. Прво су гледали да ли има питке воде, и лако су је нашли. Онда је саграђен мост, па се онда од атомке одустало, а острво кренуло да се развија.
После моста одједном раскрсница као из стрипа "Три угурсуза" Валтера Нојгебауера - нема путоказа, оба пута изгледају исто, уз притку везана коза, пасе. Окренем насумице на козину страну и стигнем таман где треба. Наши су већ били тамо, наравно, и то у већем броју него што сам очекивао - комшија са женом и обоје деце (чуј, деце, ћерка је већ била поприлична, имала је бар 12 година; син нешто млађи, већ пајкан), па тај његов ортак из скробаре са женом, па још неки његов рођак и комшија му, комшије од преко пута (у ствари две куће лево и једна кућа десно од Учубића, момци отприлике годиште његовог сина. Значи, пола наше улице. И још један њихов пајтос, који ће после бити учитељ Нини.
Док смо распаковали приколицу и повадили шаторе, подигли их, ћале ископа и пластичну дволитру (те су флаше постале популарне тада) са својом ракијом. Пита један од момака "јел' то вода са нашег бунара?" "аха, јесте". Потегне он добрих деци ипо, иако је наравно већ после првог гутљаја знао оно што је ваљда знао и унапред, да је ракија. Имао је цуг, свака част. "Добра домаћа... нема до нашег бунара нигде такве воде".
Отишао сам и да се окупам, скоро по мраку. Био сам скинуо и гаће мало, да пробам како је - хм, занимљиво. Рука оставља светлуцав траг у води, мора да је то онај планктон.
Са водом ће бити мало зајебано. Има да се носе канистери пола километра, узбрдо низбрдо по неким стазама, док се дође до пијаће воде. Имамо једну пумпу ту одмах, али из ње излази полуслана вода, може за прање ал' није за пиће. Ту смо се мало пропрали пре спавања. Деца и моји у великом шатору, она (кад дође) и ја у оном малом што већ има 13 година. Плажа је на 50м од нас, надморска висина шатора је ни два метра. Комшију смо почели да зовемо сусјед.
Хладовине нигде, ниједног дрвета нема. Можда уз зидове једне кућице што је између нас и плаже.