Првог сам написао прву верзију пакерице за апликације, која би требало да изгенерише списак фајлова за архивирање, са све табелама, метаподацима, кодом и осталим фоксовим фајловима. Замењивао сам прво слово наставка подвлаком, као што то ради Мали мекани у својим пакерицама, што је радило до 1991. а онда је постало неизводљиво јер фокс отад има више пари фајлова са истим именом а разликују се по трећем слову наставка, које се овако губи ((.dbf, .dbt оба буду ._db, и слично томе .scx, .sct, .frx, .frt).
У Дубровнику се одржавао некакав симпозијум, где је и колега са Петефија имао да држи неко предавање, а његова асистенткиња, ко други него Лидија, нас замоли да обезбедимо неки рачунар са кога би он терао презентацију. Имају елцеде екран, провидан, који се меће на графоскоп, уштекава се у графичку као други монитор (вероватно неким лоповом од адаптера, тадашње картице нису подржавале два монитора, или можда сасвим уместо монитора). А, види види... Океј, спремимо се Болди и ја, и још успут он среди некакав контакт у Будви, неку туристичку агенцију, која би нам могла бити муштерија.
Тада још скоро нов, југо је пичио солидно, до Сарајева, где је почео већ да даје знаке да би му ускоро затребало бензина. Међутим одједном несташица, нигде нема бензина по Босни и Херцеговини. На свакој пумпи или редови или само картон где пише "нема". Прођосмо и Јабланицу... већ је изгледало да ћемо стати негде на друму, кад смо стали у двориште неке мање хидроелектране, нешто јужније али пре Мостара, видим на мапи пише Салаковац али се тако зове тај део друма, о електрани не каже ништа. Ту сиђемо и објаснимо како стоје ствари. Кажу ови само да стигнете до Хрватске, тамо има бензина колико хоћеш. То је мање од 100км одавде... те покушамо некако да извучемо пар литара горива из нечије четворке (исти модел као кафени, само светлије боје). Ау, зајебана кривина на цреву, никако да утрефимо да уронимо даљи крај црева у бензин, нацуфљали смо се онолико, запамтио сам укус бензина... али, некако смо успели, и већ негде код Метковића наточили бензина.
После смо тек укапирали да је та нагла несташица, и тако чудно локализована, била само показна вежба из оног што нас чека, а да ће вештина вађења бензина из резервоара бити тражена и цењена.
У Дубровник смо стигли на време, таман да вечерамо и узмемо собу. Хотел Палас, на падини, рецепција на врху, изгледа приземна зграда кад се приђе, а онда се спушта још пешес спратова до обале, и све собе имају поглед на море. И лифт изгледа иде укосо низ падину, мада је то некако закамуфлирано па се косина ни не осети толико. У материјалима је иначе писало "Хотел Дубровник Плејс" - јер је фалило једно а, па уместо Palace, Place.
Узмемо рачунар из кола, да не стоји тако на виделу, уштекамо га у соби, и цврц, не ради елцеде екран. Јер је изгледа био за цегеа или егеа картицу, а ми имамо херкулеса. Објаснимо проблем Лидији, каже нема проблема, има она неке пријатеље ту, фирма ПроЕнг, они ће нам позајмити, зваће она њих и све ће да уговори. Ајде.
Ујутро кренемо и изведемо читаву заврзламу по Дубровнику, нисам ни знао да и ван зидина има толико којекаквих уличица. Овима било мало чудно, али кад Лидија каже, ево важи... А фирмица слатка, у једној просторији уз нечији расадник, около све само медитеранско биље, само да седиш и да дишеш и да не радиш ништа. Мора да су већ навикли па ипак нешто и раде.
Монтирам ту машину у салу за предавања, турим дискету колеге професора, крене оно, видим га на монитору, метнем елцеде пројектор на графоскоп и... и даље неће. Овај већ долази, почиње предавање, пита ме хоће ли то, дајем знаке да као чупам косу јер неће па неће. Он објасни публици да је техника нешто заказала па ћемо се вратити на стару добру креду и таблу... Ја попиздим и почнем да дркам онај прекидач на елцедеу и гле, из петог ударца по прекидачу појави се слика јасна ко суза. Ааааах! И таман кад он рече "а сад, пошто техника и даље не ради...", на шта му ја само пружим тастатуру и кажем "ради", "а, гле, хм... добро онда се враћамо на план А...".
Јер никакво упутство за тај екран нисмо имали. Да нисам попиздео и почео да лупам по прекидачу, никад не бих укапирао да то није обичан прекидач него преклопник са осам положаја - један за искључено, седам за разне видео модове. И негде око петог је био онај што ми је требао, ваљда егеа.
На томе се наш део завршио, цео пут је био само за то да колега професор има слику на зиду иза себе док држи предавање... Поподне смо вратили рачунар и испозахваљивали се уздуж и попреко, надисали се опет те средоземне баште, па назад у хотел. Све сам покушавао да смислим како ради хотел, како теку подаци, чак сам нешто и цртао на рачунару (и наравно, ништа од тога није сачувано, ако сам и бацио на дискету, данас не могу да је прочитам, а та машина је продата наредне недеље).
Сутрадан смо се опростили од симпозијума и отишли до Будве. Тамо смо нашли ту агенцију с којом је Болди договорио састанак, и људи су нам изложили проблем: логистика превоза туристичких група аутобусима. Јер уме да се деси да немају доста седишта у бусевима који су ту, док други бусеви зврје празни негде другде. А и да не трпају заједно две групе које се искрцавају у међусобно удаљеним хотелима, јер то прави гужву - треба раздвојити пртљаг, сви нервозни, једва чекају да се отарасе групе која се прва искрцава. Занимљив проблем, којим сам се занимао можда пола сата. Нешто смо после прошетали Будвом, ваљда смо узели гајбу мандарина за пола џабе пола забадава, сезона је већ прошла, и онда тутањ кући.
Ручали смо јагњетину негде у кањону Мораче, 50м узводно од некаквог манастира... с тим што је ваљда тераса узводно од манастира а кафана низводно, тесно јебига, келнери морају мало да пешаче. Наравно, више не умем да нађем то на мапи, а оно што успем да нађем, не личи.
Док смо прошли Ужице већ је био мрак. Негде у, ваљда, Овчарско-Кабларској клисури, или ко ће га већ знати где, свратимо да попијемо кафу. И пита келнер како нам се свидела кафа, а Болди ће: "свака част, имате одличну воду овде, види се да мајстор није жалио материјал". Ако је овај укапирао да је ово у ствари завијена критика, ту ме сеци - кафа је била танка, баш. Питам келнера, о истом трошку, колико има до Београда. Аха... одокативно кажем "кући смо у поноћ".
Кад сам ухватио кваку на капији, мој сат је показивао 23:59:48. Јеботе, избациће ме из еснафа.