Велика ујдурма, ком опанци ком обојци. Формирала се ад хок задруга за куповину кола. Пошто ниједна банка није била луда да даје кредите, јер је динар већ увелико био одвезан од марке, програм Анте Марковића пуштен низ воду и све скупа започео хаос - ово је последња година СФРЈ - а осокољени гомилом пара коју смо имали прошле године, кренуло се у куповину кола. У ДБА смо већ имали и треће возило, југо полику (званог полицу), двосед са теретним простором. Не знам зашто се зове југо кад је имао и мотор и кабину од стојадина, ал' ајде. У њему сам научио да маневришем на огледала, јер је између унутрашњег ретровизора и друма иза имао још два стакла, у којима се боље видео одраз друма напред него оно иза.
Решење за већу набавку је било удруживање, та задруга. Скупила је књиговодиља нека, из неке од виђенијих наших муштерија (после је, ако већ тада није, имала свој књиговодствени биро) и формирала задругу од двадесетак чланова, који ће уплаћивати сваког месеца по двадесетину цене једне тојоте короле. Ту королу добија ко је на реду, па следећег месеца сви уплаћују следећем и тако редом. Редослед се извлачио жребом - цедуље са именима су биле упаковане у жуманца од киндер јаја. То је слаткиш од млечне чоколаде у облику јајета, а унутра је то бајаги жуманце, у ствари заобљено буренце од жуте пластике, у коме се налазила сићушна играчка на склапање, често доста довитљиво смишљена. Двадесет цедуља је убачено у шешир, друштво је поседало у Пивницу и извучен је редослед. Из фирме, учествовали су Сале, Брата и Грги, а учествовао је и ДБА са два возила. Договор је био да се наших пет места испермутује тако да прво добију њих тројица а фирма дође на крај, јер већ имамо три возила па нам неће бити хитно, а и ова тројица ће ускакати са својим колима кад их добију.
То је ишло како је ишло, кола је добио Сале као други или трећи извучени, Грги је можда био пети. Већ док је дошло до Брате Аврамова цела ствар је пукла, цене су луделе, инфлација ухватила залет и људи су престали да уплаћују, кола више није било. Ко је добио добио је, ко није, џабе је плаћао, или је, рецимо, частио оне што су добили. Она два возила која је фирма требало да добије су била негде око три четвртине списка.
Брата би добио да је издржало још два-три месеца па је, наравно, пиздео, фирма је пиздела нешто мање - ни први ни последњи пут да смо попушили за ово или оно. Занимљиво је да је исту такву королу купио и Болди али мимо овога. Брата је после купио Алека или некакву ладу са новијом каросеријом, не ону кутију, па ју је звао МБВ, мало борбено возило, јер је била тешка и јака, мали тенк.
Негде наредне године сам седео код неке муштерије у својој улици и инсталисао програм за камате, док је у суседној просторији (иза хармоника врата, не зида) одржаван састанак у ком се уговарала задружна набавка кола. Трудио сам се да не слушам, него да завршим посао и збришем, ал' јок, били су баш гласни. Госпођа у чијој фирми се то организовало (иначе, трговина канцеларијским материјалом, могуће да је радила у Преспрому раније) је час улазила тамо час "ево оставићу вас да се договорите" па долазила код мене. "Пита ме кева шта ће бити од мене за пет година овим темпом. Возићете ме по граду богату и луду, ето шта ће бити... чујеш ти овај хаос?".
Ал' невероватно, као да не знају како се то завршава... крећу испочетка, они ће то боље. Не знам како се то завршило, не знам ни да ли сам још једном свратио у ту кућу, иако је муштерија и у мојој улици.
(... 46 речи...)