27-IX-2021.: Сокобања
У среду (22.) испекли и ту туру, онако полагано, уз кишобран над казаном углављен у грање кајсије.
У четвртак стигла машиница за прављење шећерне вуне. Није баш нешто машински обдарена, грејачу фали термостат па треба утрефити колико секунди колико шећера и кад да се почне са прихватом. Ал' на крају је било пар штапића како треба, плус пуна ћаса отпадних шербетних црева.
Ја сам проучавао упутства од гепеесова. Један је из 2001. а други... исти такав. Леле... Звао сам оног типа што нам је изнајмио гарсоњеру пре три године, сетио нас се не по опису ни по било чему другом, него по томе одакле смо... Е ако је то најнеобичније на нама, свака нам част.
Такође сам и напокон оправио браву на предњим гаражним вратима, као што сам прошле недеље на задњим. Ишло је брже и лакше овог пута, јер је сав алат био спреман и при руци, тј сећао сам се где је.
У петак смо се тихо извукли из куће, нисмо хтели да будимо ни Нину ни децу, баш су слатко спавали. Кренули смо око 9:45. Успут сам покушавао да се растаберим са гепеесом, и већ у Борчи приметио да у мапи нема Пупиновог моста, штавише та два-три километра што смо прешли кроз Земун и Бежанију је за њега било „ван друма“. Ахем. Мапе су или старе или покривају погрешна места, нашао сам му доста немачких назива у списковима.
Јода је баш солидно пичио, терао сам углавном око 130, местимично и 145. Кад смо скретали за Алексинац, каснио је са исцртавањем положаја на карти само два-три минута... Ууу реко, јеботе ал' си ми од помоћи. Но, за разлику од прошлог пута, сад имају путоказе где треба, а отприлике и знам пут, те смо стигли за мање од четири сата, све скупа. Тип нас је чекао са кључем од стана, издиванили се опет нешто мало. У 14:18 смо већ пили пиво („држимо само програм апатинске пиваре“... али „Бавариа“ (не Баварија, не Баварска) и није испала тако лоше) и чекали пљескавицу. Огромна, дали да нам спакује и за вечеру.
Отишли до стана, турили кафу (заборавили да понесемо, а баш је била купила мању теглицу за пут, па сад купила лименку Неса), одремао сам пола сата, шетња. У парку неки деда и баба продају ракију... од смокве и од наранџе. Сркнули помало и од једне и од друге, смоква баш чудна, ваљда што је печена од сувог воћа, а наранџа... нешто много се осети на сам плод. Што код ракије не би смело, треба да има много блажи мирис на воће. Чим се осећа на саму воћку, то је већ знак да су додавали воћа након дестилације, значи муте нешто. Приде, ракију фарбају дрветом, и то каже средина стабла од шљиве је најбоља, ово около не. Како то, зашто? Тако су нам рекли... А па јеботе зар ви не умете да пробате нешто сами? Ма, чим видим жуту ракију, хватам се за сумњу.
(... 2 речи...)
И ту негде на главној улици она спази бутик са кожним јакнама и још којечим. И нађе себи јакну од јагњећег крзна, руно изнутра, споља црна, са нешто украсних цибзара, ма само јој фали мотоцикл. И мени смо узели неке фармерке, леже океј, мало су шире у струку ал' реко нема везе, бар ћу моћи да показујем колико сам ослабио (и по повратку сам и даље био између 81 и 82 кг). Мало даље сам свратио до апотеке да купим грицкалицу за нокте, јер нисам понео ону из Мађарске, што користим већ 26 година. Хм, ово испало и боље, лакше иде.
После смо сели да се, хм, одморимо од пута и пијемо шта смо понели, ону круксовачу. Вечерали остатке пљескавица и још нам претекло, много то велико. Онда је још једном пробала јакну, ма баш јој добро стоји.
У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, узела два комада за семе, па ћемо догодине. Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“. У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка. Први пешачки мостић, што би водио до хотела наспрам парка, је заграђен с ове стране, и то изгледа одавно, јер је с друге стране из пукотине у бетону израстао поприличан жбун, или омање дрво, од којег већ не би могло ни да се прође. На фотци ми делује да је мост од лошег челика, поприлично зарђао, кривог пода. Прођемо уз речицу до краја парка, а отуд се запутимо преко старог бетонског моста код водоводске станице, па узбрдо, уз уређене стазе... које јесу тако фино уређене првих сто метара, а онда већ бива и јако стрмог, и узаног, и чек стани да се надишем. Бивало је да смо правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу. Ал' стигли смо до неког одличног видиковца, нашкљоцао сам неколико добрих серија, испало материјала за два-три аутокрпа. То је чистина где на троуглу стране од двадесетак метара не расте скоро ништа, го камен и то иде доста стрмо. Док смо се пењали до клупе где ћемо сести и запалити, чуо сам неки звук као да ми је спао поклопац са објектива, или да сам га куцнуо негде. Проверим, све у реду. Тек касније сам укапирао шта је било - носио сам јакну у руци, пресамићену. У џепу су биле наочари, у футроли. Футрола је мека и изнутра глатка. Чуо сам кад су наочари испале и звекнуле о камен. Да сам знао шта је, вероватно бих их нашао, ал' сам погледом тражио нешто црно и округло, не провидно са жичицама...
Нисмо знали куд се одатле иде за Соко Град и за ту пећину, ал' наишао један па нам правио друштво део пута и упутио нас даље. Није било смисла да идемо вишље, ту је каже само још нешто бољи видик ал' нема шта изблиза да се види, него нас је испратио доле до реке, па нас упутио ка пећини, од Града смо одустали. Пита је јел' тренира јогу. Не, што? Па оно како седи с прекрштеним ногама. А, то, „стара навика, под био увек хладан па сам навикла да скупим ноге да грејем стопала“.
Нађемо успут, идући обалом, и некакву пећину. Није шира од метра ни виша од пола, ал' ту увире један крак речице и има бачених новчића на дну, мора да је то то. Дообро... ал' вам је пећина.
Педесетак метара низводно наиђемо на дрвени мостић а с преке стране кафана, са све воденицом за окретање ражња. Пређемо, кад оно кафана завучена у... ајде да то назовемо пећином, мада од праве пећине има само један зид и нешто свода, остатак свода и наспрамни зид нема, туд протиче река. Ал' добар је амбијент, свака част, а и светло пада тачно како треба, баш сам се нашкљоцао, и добро је испало. Пошто смо ту стигли већ у 11 (кад рано кренеш, рано и стигнеш), а јагњетина ће бити око 12:30 или касније... ништа, ајд по криглу нишког, доста смо се шетали, чуј шетали, планинарили за данас. Чак смо се и сликали заједно, паркиравши еос70 наспрам себе на сто, подупревши објектив тозном, па даљинским. Боље се виде дим и њени прсти, ал' свеједно, светло је одлично а фаце нам се виде таман колико треба.
Испрва смо седели како смо ушли, гледајући према кућици где је кујна, ал' онда је је почела да коментарише нешто што је видела на екрану телевизора, четири стола даље. Е па нећемо да кваримо штимунг. Преместимо се тако да окренемо леђа екрану.
Били смо негде око пола друге кригле кад је стигла јагњетина. Одлична, и лепиња добра, и печене паприке таман како треба (две љуте, три обичне), ма све.
После доброг ручка треба се откотрљати и до хоризонтале, јер како је ћале имао обичај да каже, „свако јело куне тело, што не легне да се слегне“. Келнер нас упути стазом, каже за десет минута видите парк. Да, само што смо на једном месту изабрали нижи крак стазе, јер нам се учинило да овај виши крак иде превише узбрдо. Лалинска логика, да ми изађемо на обалу па ћемо долмом. Но, овуда јесте било низбрдо, али још стрмије, стаза узана, местимично го камен, ма планинска козја. Кад смо угледали спуст до воде, јој. Деловало је да бисмо се спустили сувише брзо, ово је преко 60°. Налево круг, краћим путем, с тим што је сад требало још узбрдо да стигнемо до оног места где нам се чинило да је јако узбрдо. Одмарали смо се три-четири пута. Мени се већ мало мутило у глави, ал' нисам губио ни равнотежу ни присебност.
(... 2 речи...)
Кад смо избили на ону редовну стазу, испала је и она много стрмија но што смо мислили, ал' је бар била уређенија и на све стране ногоступи... са поприличном висинском разликом између себе, ал' обоје смо имали плитке Компако ципеле, нема бољег за ово. Срећом, није било кише, време нас је баш послужило, то је онај наш викенд. Да је ишта од тога било иоле влажно...
Нисам мислио да нешто много спавам поподне, рачунао сам да би ми пола сата било довољно, међутим током тих пола сата је и њој пала ролетна, па смо одвалили сигурно сат ипо.
Предвече смо хтели да пробамо шта од колача да прекосутра купимо да понесемо унучићима, па смо пробали трилеће и тирамису. Оно прво је сама пена без конкретног; ово друго је већ боље, ал' смо решили да сутра пробамо нешто друго, да не бисмо понели нешто што се ником неће свидети. И да се оканемо познатих назива непознатог састава, него да видимо шта нам се наоко свиђа па да пробамо. Попили смо и једну добру турску кафу, коју смо наручили као домаћу а келнерица рекла шанкеру турску. Реко откад то да се турска зове домаћа, то раније није било. Каже прави им забуну, кад неко каже домаћу, прво мисли на ракију. Код нас не би било забуне, друге ракије нема... Опет свратио до апотеке, узео наочари, од 2,5 - наравно да немају оно моје од 2,8/3,0 са мојим међуосовинским растојањем, ал' за толико ће послужити, а кошта смешних 800 динара. Бар смо седели и медитирали, ја читао ону књигу што сам добио од Драгане за рођендан, она хеклала, па смо за пуш паузе размењивали искуства :). После је опет наишла та домаћа што смо понели.
У недељу смо решили да више не планинаримо, него смо кренули у лагану шетњу около. Отишли опет до парка, па прешли мостић, па не уз реку него неком улицом која је прати издалека, па се полако вратили поред пијаце, па опет мало около, и некако опет завршили у центру. Сели пред „Амам“ (који се тако зове јер је преко пута од њега хамам... ех, јадно слово х, сваки га језик зајебава) на по кафу. Клинка келнерица била мало забуњена, да ли јој цвикери нису довољно јаки, појавила се довољно брзо кад је требало да наручимо, ал' док смо то попили, појачала јој се гужва и никако да је дозовемо да платимо. А и кафа је била лоша, као да је изветрила скроз. Подсетило ме на све оне лоше кафе што сам попио у Мађарској. Платили смо тачно, нема бакшиша.
Па онда још једном преко парка до оног мостића, новог висећег, који деца обожавају, лепо се љуља. Зачудо, нису само пензоси гости у бањи, има брдо младих парова са ситном децом. Ваљда смо више њих видели да гурају колица него да се поштапају. Кад се најзад примакло подне, кренемо до „Мерак авлије“, што нам се синоћ током шетње учинило као овећа кафана, исто онако етно и сва у дрвету, само завучена дубоко у авлију јер тамо има места. Све испало тако, осим величине, једва да има десет столова. Узмемо по пиво, чорбу и прасеће. Таман скинуто с ражња (то већ умемо да натемпирамо), ма не да смо се развалили од клопе, него смо узели још 200г (испало 250) да нам спакује па ћемо то за вечеру.
Оставили то у стану у фрижидер, па још једна шетња до парка, овог пута да узмемо играчкице за децу. Једни праве све од дрвета, имали су дивне самостреле, ал' с тим бих се ја играо, са ових четворо би то био рецепт за хаос. Узели смо им оне гимнастичаре, фигурицу разапету, између два штапића, на укрштен пар канапа лагано затегнутих летвицом при дну штапића, па се испод летвице то ухвати у шаку, стегне, канапи се јаче затегну, фигурица почне да се премеће. Што би рекли, гимнастичар. Да им бар једном купимо неку играчку а да није пластично ђубре из кинеског дућана.
У повратку до центра спопадне нас неки мандов, „видим да сте срећни људи, тако са осмесима“, продаје парфеме чувене марке „пало с камиона“. Крене цењкање, сваки час вади нешто из торбе, те ово те оно, ово у дућану кошта 80€ ево за 50 и још ти дам приде и овај други, дај само да ти напрскам узорак... Оно стварно јесте оригинал Коко Шанел, али је он у неком тренутку почео да се фрља са врло течним и брзим немачким, на шта је рефлексно хтела да му узврати ал' видим да је кренула да исплази енглески језик... Узео он то и вратио у торбу а извадио исти такав са још једним... тј исти такав али замало. Тих 50€ би било 6000 динара... извади она 4000 и држи у ваздуху... види овај да је то последња понуда, дај шта даш. Онда је покушавао да прода још понешто ал' смо успели да га убедимо да смо завршили трансакцију. После је испало да је тај Шанел у ствари COOG Chinela... па и морао је да буде брз, иначе бисмо приметили. Но, то свеједно лепо мирише, а све остало је продаја имена и самореклама, па радио то наш мандов или госпој'ца Шанел, исти андрак. А то да је све то крадена роба, мало морген би он могао тако насумице да спопада пролазнике са таквом причом, никад не зна ко ради за мурију, него су то све јефтини турски лажњаци, то је роба која се овуда ваља још од осамдесетих.
Свратили и до посластичарнице да пробамо други пар колача - јер, посластичари сад све измишљају колаче који су имитација рецепата, или прављени од, кексова и којекаквих глупости што се продају. Онај код куће већ има сникерс торту и бар још једну што нисам упамтио, а ова је имала јафа колач, по оним бисквитима из Црвенке, мало теста доста чоколаде и неки гушћи сируп, на пола пута до мармеладе али и даље скоро течан, од поморанџе, што ми се свидело. Договоримо се да ћемо ујутро да купимо тога и једну торту да понесемо кући.
Други мандов
Још једна шетња, овог пута у потрази за пивом. Све тражимо негде где на сунцобранима не пише ништа апатинско, јер ако ћемо то, онда ћемо опет у Зеленгору на Баварију. Међутим, скроз до западног краја штрафте нема ничег таквог; кренемо назад и тик уз посластичарницу спазимо кафе Жабац... на сунцобранима вели Лашко... ал' нема црног... тј нема црног лашког, али имају крафт пиво (ни случајно да се не зове домаће или занатско, мора да се зове крафт) од неких ликова из Лесковца. Ај дај да видимо. И није било лоше. Док смо пили то, наиђе још један продавац парфема, пљунути онај, ма скоро да имају исте мајице - све остало је исто, и торба и фризура и општи изглед, једино је онај први био крупнији. Она успе да од овог искамчи да јој замени један мирис од оног првог за неки други, и купи још један (исто „ово у радњи кошта толико“) за само 1000 динара... дај шта даш.
Ту негде приметимо да келнер није само онако забаван као што се трудио кад смо наручивали, него да се и чудно креће и све скупа изиграва читаво позориште. За троструким столом пред отвореним излогом радње је седело неко друштво, које смо интерно звали „12 апостола“ (од чега две апостолке), а он је обигравао око њих и све покушавао да дискретно, с леђа, приђе и замени пепељару, ал' та леђа се час нагну лево час десно, па два-три минута не успе, па обиђе сто и покуша с друге стране... По кретњама видимо да је поприлично пијан. Друго пиво смо наручили знацима, што је исправно схватио и донео, све како треба. Кад је двојици за суседним столом паркирао чаше и флаше, извео је то театрално, са уклизавањем, само је код друге флаше имао мало проблема са кочењем, па је скоро оборио чашу док јој је примицао флашу. Заљуљала се, али није пала.
Кад смо га звали да платимо, похвалио сам га како тачно балансира између пијанства и прецизности, невероватно а и забавно за гледање. Каже ја сам у ствари глумац, био ми је тежак дан, и нечији рођендан, неки виски, ал' ја сам у ствари глумац. Па реко добро глумиш, и онај Ентони Перкинс из „Психа“ те лоше имитира... „Зар делујем да сам из тог филма?“ „Не, Перкинс је лоше скинуо твоје форе“... Но, свака част, представа је била да се памти, а успео је да уради све што треба, без малера.
Ујутро смо отишли још једном до парка, успут појели по бурек и јогурт, у повратку попили кафу на неком занимљивом месту, са невероватним мачором, чупави сибирац као ови наши, само још крупнији, још шире шапе, и ем наранџасто крзно ем наранџасте очи. Звали газду да се договоримо да му вратимо кључеве, каже оставите испод отирача. Одлично.
Мислио сам да ће бити зајебано да се измигољим из сокачета, јер сам био скоро опкољен другим колима. Но, понедељак је и сви су већ отишли, остао само један испред мене - истерао сам уназад без проблема, а екипа из градског зеленила, која је баш то јутро кренула да сређује сокаче, га је затворила за саобраћај чим смо ми изашли.
Путовање до куће је било скоро досадно, Јода је пичио опет онако добром брзином, глатко и удобно, чак се и музика добро чује и при 135 на сат, чак смо и кроз Београд прошли брзо и без проблема. Успут је звала кући да чује шта се догађа, кад оно Лена била ту - опет шета неке папире, и тек сад се сетила да би могла и да промени адресу на београдску, па да тако гомилу ствари завршава тамо а не овде. Истина, на Новом Београду су спорији него код нас, али бар не мора да изгуби четири сата на путовање, и не оде јој цео дан кад им не ради систем (као што је данас био случај). Имала је опет неке састанке поподне, тако да је онда могло да се деси да се видимо на десет минута, или да се промашимо за толико, зависи кад стигнемо.
Међутим, код Ченте смо наишли на прекид саобраћаја. Надомак моста је био неки чукарац, нешто камион и трактор, па смо чекали док је прошла мурија, па док је прошао шлепаџија, па док је отишла мурија. Извадили смо оно печење од јуче и лепо ручали. Таман смо били при крају кад се застој очепио. Стигли смо три четврт сата касније но што бисмо иначе.
Торта је била пун погодак, колачи како тако, гимнастичари потпун промашај (бачени су одмах)(бајаги, извађени два дана касније кад се појавило занимање за њих). Санди је Нина скратила шишке, Линда неће да јој се скраћује, хоће да тера раздељак.
До вечери сам урадио свих 250 фотки, и саставио шест панорамикса. Нина је причала са Фрејс и Реином, најављује да би негде на пролеће могла да се врати преко. Од Драгане порука, „Сокобања, Соко Град, одеш матор, дођеш млад. Сокобања, Соко гребен, одеш поштен, дођеш ј...н“. Гле, сећа се и друге строфе. Мада, не видим шта у јебању има непоштено.
Раја се нешто био убацио у разговор који смо водили на српском. Па ти не знаш српски... Па пошто сам све разумео, мислио сам да мора да је на енглеском.
Спомиње се: 30-IX-2023., бурек, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), јогурт, Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Невена Средљевић (Нина), Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), тозна, штрафта, на енглеском