30-IX-2023.
Сокобања, трећи пут.
У четвртак сам завршио шта сам имао од позивања, звао сам чак и И.З. Јако се изненадила што ме чује, похвалила мој мађарски (на ком сам, ипак, рекао само „ez volt bolond és elfelejtethetlen“, колико да је подсетим), захвалила се трипут што сам је се сетио након 45 година, али неће доћи. Јавио се онда В.Г. и Борчету, и предао дужност.
Кренули смо у петак ујутро, 29. Натенане, попили кафу итд. Да не бисмо опет лутали кроз Земун као претходна два пута, кренем ка Угриновачкој улици, излази скоро право на Пупинов булевар. Пошто први пут идем туда (не баш, ту негде је и Пољопривредни, возио сам ћалета, ал' пре скоро педесет година), па сам спремио путању у гугловим навигацији, ал' неће таблет јер није укеширао, а лепо сам кликнуо да то уради. Кренем по сећању и прођем тачно тамо куд сам мислио, само што је туда још горе. Једино што није било радова, ни застоја, ал' свеједно споро. Стигнемо, лако нађем да се паркирам, и онда никако да потрефимо која је Ленина зграда. А и телефон се ускопистио и неће па неће, немам начина да је дозовем. Одемо у погрешној згради на 14. спрат, е није, ај назад. Једва некако је нађемо - нису променили презиме на звонцету ни на поштанском сандучету, па не можемо ни на интерфон. Но, предамо јаја, узмемо картоне, поздравимо се и ајмо на друм. Да изађемо с паркинга кренем на лево, да затворим круг и изађем куд сам ушао - да, али тај круг обилази још скоро цео блок. Једва се искобељасмо.
У Параћину на плаћаони лик испред нас, аустријске таблице, увалио два лева. Рампаџија осуо паљбу, наравно одмах спустио рампу и послао колегу да Бугарину јебе матер. Богорадио све време, „маму ли му муфљуску, а да ја њему увалим нешто такво, сасуо би се на мене ко да сам му неког убио“. Нагласак прави полујужњачки, није то још пун нишки али није ни далеко.
Пут до Бољевца је баш леп, живописан и добар, лагана угодна вожња. Наравно, путоказа за Ртањ ни од корова, ал' има реклама за кафану Балашевић, која се води да је на Ртњу. Јес очин, то је на 2км пре Бољевца, до Ртња одатле има 7, Ртњани да му наплате коришћење имена. То је већ био први знак да нешто не ваља; други је био како је заградио раскрсницу, мора да се обилази око кафане. Трећи је што је зидић којим је оградио свој паркинг од друма сав зарастао у коров, све то делује прилично напуштено, недовршено. Ал' В.Г. га је баш хвалила.
Испостави се, на рачуну, пардон, на рацуну, да смо руцали код неког Баласевица... изнутра кафана није лоша, ни тамо ни овамо, мало недоречено, као да се дрво и камен нешто не слажу, клопа осредња. Кафа права домаћа, чорба добра, салата добра, пребранац исти као код Домаћина, дакле делује да је трипут подгреван. Њени ћевапчићи нешто комични, појела пола, после се жалила да је нешто јебуцка стомак... Али зато је коштало 3000, као да смо негде на сплаву.
Ту ми проради и телефон, па најавим долазак нашем собоиздавачу.
Одатле пут живописан, немам појма куд смо прошли јер сам стално гледао у друм, узано и кривудаво и увис и попреко.
На улазу у бању раде друм код моста, срећом сећамо се куд можемо да обиђемо, прошли пешке прошли пут. Овај није дошао него послао неку Ану. Соба је у поткровљу, трећи спрат, чинило се први пут да је пети, ал' брзо смо се навикли. Метар краће и зид мање него она стара гарсоњера, ово је мало комотнија хотелска соба, 7х4 све скупа, и пола сијалица фали и за џабе смо понели грејалицу, ал' некако нам се више свиђа него она стара соба. И нема зидни сат, што Ана рече да ју је толико нервирао да га је бацила. Ма хтели смо и ми ал' шта га ја знам, можда је то ђубре нечија драга успомена, па смо онда му само извадили батерију.
Прошетали опет до парка, фоткао мало телефоном, па под стари орах на пиво. Питам за жутог мачора (в. 27-IX-2021.), каже ту му је потомак. После другог пива по бечка са помфритом. Порција скромна ал' испаде тачно колико нам је требало. И још без везе јефтино, 530 динара порција, што би са 4 пива требало да изађе на скоро 2000, међутим овај нам наплати мање од 1400. Хм, нешто ту није у реду, ал' ајде једном и на нашу страну. Локални радио пушта све неку музику из осамдесетих, Дајер Стрејтс и „султани свинга“...
Свратили до Кинеза да купимо ранац - све нам је у кесама и цегерима - па то све из кола потрпали у њега, и однели у собу. Ајд још једну шетњу, да посетим свој серекеш. Серекеш променио презиме, сад припада другој банци, ал' спазим преко пута своју, има серекеш у предсобљу, но закључано. Фоткао нешто са пуним месецом, није лоше испало.
На шеталишту неке клинке, све истог стаса, у банана жутим хеланкама и белим мајицама са нејасним логом испод сиса салећу дискретно пролазнике. Једна држи овећи таблет, рекао бих десет цоли, а друга уме да говори. Пита ме „да ли конзумирате дуванске производе?“. „Не, нипошто, ја пушим!“. Ту сам јој скроз разбио сценарио, такав одговор није био у скрипту, окренула се и прешла на следећег.
Пред Милошевим конаком још по пиво, не зајечарац но будвар, ал' нешто више није лежало. Целу годину нисам пио пиво, јеботе, изашли смо из форме. Неки клинац мучи хармонику, упиње се са мехом и као тера неки ритам, ал' канда му нико није рекао да не треба да држи дваес дугмића на басовима одједном притиснуте. Плаћају му, изгледа, да престане. Но, довољно је далеко, преко променаде, код нас се чује Алиса и „Сања“, што неко иза наших леђа и ухвати да пева. Већ је штогод и хладно, јакне смо оставили у соби, остављамо по трећину пива. Горе су чашице од 0,3, мораћемо да купимо ваљане, можемо и да их оставимо. Понели смо наш најбољи тутифрути, 21.3, попили по 0,9 па у кревет. Јастуци високи ал' смо уредно заспали. На столу је био цимет, преклопљен у шатор, јер су звучници с доње стране, и свирао нам. Није лоше, мало се забуњено спава, што има својих добрих страна, утрчи песма у главу па се сања нека збрка.
Ујутро на Телеграму вести. Апија водили на купање, прво је изгледао као гомила вуне (не, то је ишчешљано из њега), а онда мањи него пре. Го нашла те окачила оглас, продаје се вуна, 540$. Санди испао први млечни зуб. Нина испекла пицу, Раја и Виолета се развалили. Пекла је и америчке палачинке, баш добро да нисам ту кад мирис прашка за пециво преплави кућу [мада вероватно није до прашка, то је проста хемикалија, него до кокосовог уља, од њега је мирис].
Други дан сам на еоса 70 накачио дугу цев и кренуо мало у фото сафари. Прво на западни крај, да посетим банку, ех, суботом не ради. Пролази један чича и каже да могу да отворим врата картицом. Е, гле, нисам ни приметио. Дигнем новаца из серекеша па опет шетња. Онда је она опет отишла у робну кућу код Кинеза да купи некакве турпијице и клештанца, да обликује оно жице и перлица што је понела у још накита. Купила је и ваљане чашице за ракију, и опет шољице за кафу, ове што има у соби су мале, јутрос смо пили две да се расанимо. И брзо смо одустали од решоа (иако је нови модел, стаклене рингле, мада на кутији пише да је бајаги индукциони, можда кутија и није његова) и прешли на бојлерушу (в. Кућни), лакше и брже. Посетили неколико секендица, купио себи кошуљу, ето сувенира.
Мислили смо да одемо до Пећине, међутим онај висећи мостић је размонтиран и однет, сад би било много даље да се иде до тамо. Можда у понедељак кад кренемо кући, па колима с леве обале. Одемо за ручак до „Мерак авлије“, добра јагњећа чорбица и кило јагњећег печења, сад већ знамо кад треба да дођемо, било таман свеже и још није била гужва па смо добили најбоље делове. Локални радио је пуштао музику из осамдесетих. Дајер Стрејтс и „паре за ништа“...
Одспавао сам нешто после ручка, пола сата ваљда, док је она на тераси правила накит. Тај ваздух, ваљда. Па онда опет шетња. Хтели смо да обиђемо већи круг северном страном, но оно што се чинило као да је следећа улица иза оне у ствари није улица, то је само паркинг за неку новоградњу, иза тога не може ни да се прође. Вратимо се оним путем, дизалица за пумпање бетона се у међувремену склонила па је могло да се прође. Замало киша, срели смо свих шест капи.
Пре вечере смо били нешто жедни, ал' нисмо били за пиво, ајде доста, оно треће јуче нам и није легло. У кафани не пијемо жестину, никад не знаш шта ће да ти увале, вино на чаше исто тако, а... ајде кокту. Ко то држи, ово све неки фенсерај, ал' ајде, пробам код неког што има само шест столова, „ко држи рекламу кокаколе, гарант нема кокту“. „Ко каже? Имам.“. Те седнемо и натенане је попијемо, расхлађена баш колико треба, баш одавно нисмо.
Вечерали остатке оне јагњетине, искусно смо узели цело кило, а онда пробали нове чашице, те од 0,5. Будили се ту и тамо да посетимо купатило, са све расклиманим вукашином (в. Кућни) који је скоро имао личност... ал' смо се и наспавали. Врата од терасе таман дискретно одшкринута да се разиђе дим. Планински ваздух, лепо се спава.
За разлику од купатила у оној соби, где једно крило врата од туш кабине није могло да се помери тек тако, главило је, овде тог проблема није било, то крило је нестало. Боље да је ставио завесу.
Спомиње се: 27-IX-2021., Сокобања, 17-III-2024., Апи, Виолета, Горана Средљевић (Го), гугао, домаћин, еос70, Јелена Средљевић (Лена), кокта, Кућни речник, Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), новоградња, решо, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), секендица, серекеш, ћевапчићи, цимет, чорба, на енглеском