15-X-2021.

Седмог Нина ишла нешто раније у Београд, овог пута да јој ураде импланте. Нисмо свраћали до Лене јер су баш тог тренутка куповали стан. Чули смо се нешто док су ишли од нотароша (тамо кажу нотар, свеједно се званично каже јавни бележник) у банку. Она улаже 100 хиљада евра што је уштедела, он неких двадесетак хиљада и за сто хиљада диже кредит. Оних 60 хиљада што смо им дали је за текуће трошкове и мајсторе. Баба, која продаје стан, инсистира да јој оставе приступ поштанском сандучету и да преузму уговор са Телекомом за интернет, има још неколико месеци. Добиће шупаљ нос до очију, паре је добила а што се уговора тиче, сад има 240К€ па нек отплати шта се задужила. Ионако јој је ово већ трећи стан што продаје, а купила је још два-три у Београду на води, није да ће јој отплата тешко пасти.

Примопредаја је у недељу, док баба изнесе намештај. Мистер Мицубиши се већ иселио.

Захладнело нешто нагло, кишица и ветар, прави новембар. Попио сам уобичајену кафу у „Аркадију“ и таман кад сам хтео да пређем у кола да даље читам ону књигу, приметим да пролазим поред ординације. Уђем само да кажем да сам се преместио и да ме не тражи у кафићу, кад секретарица каже „сад ће то, готово је за пет минута“. Дакле два импланта за само пола сата, а резервисали су сат ипо, за сваки случај. Одемо мало даље низ улицу да сними онако у три де, контрола квалитета. Док смо изашли из града, јави се зубар на телефон, каже да му је већ стигао снимак на имејл, „одлично је испало, све океј“.

Осмог у Спрингфилду је било мало чудно, сад су њих две некакви ментори ситнијој деци. Некако смо навикли да су најмлађе и најмање. Родитељи за ручком нешто све о послу, о муштеријама које све хоће екстра радове а неће да их плате. Постепено постане јасно да бар двоје раде у фирми чији је власник Звездана. Мали је град.

Десетог се јавила Лена, каже добили су кључеве, примопредаја готова, ођеб гледе сандучета и телекома уручен, ал' су обећали да ће сачувати пошту, ако јој нешто буде стизало. Онај Јапанац се већ иселио, до овог дана су само чекали да баба изнесе шта је имала од ствари. (кажем баба а све ми делује да је млађа од нас, тако на невиђено)

Једанаестог код Борчета, 56. френдз парти. Падала је киша, ја у плитким Компако ципелама, срећом је она имала дубоке, наводно за суво време али практично непромочиве. Јесу мени прорадили стари рефлекси и тачно сам видео где је плиће или ако може оцеђено, ал' негде на два ћошка пред крај, бочна улица, тротоар је периферијски, значи избетонирао је свако себи, па како испадне, различите висине, ширине, различито урађени одводи кишнице из олука, и често пукотине баш на том месту. Срећа па је она ишла напред, јер је на неком мрачном делу угазила баш у бару где је то од олука потонуло, ма до чланка. И није се смочила, ја вала бих.

Мислио сам да ће Драгана да се опусти и бар мало уради, тј можда и јесте, она и Борче су после друге, односно треће ракије сљуштили две литре розеа, ал' је ефекат тога био да је надугачко причала своју историју гњаваже са директором школе где је радила. Није да је било досадно, ал' не сећам се да мене икад пусте да причам тако дуго... Био је згодан тренутак кад је она опет препричавала како је седам семестара (у два дела) становала код исте породице, како су је мазили пазили и звали је Ђорђе, кафа у кревет и гланцање чизама... и онда некако дођемо на то како смо ми становали - и она епизода са вуком (новембар 1976.) и после код шумара кад нам је Борче био трећи, и наредне године кад смо живели у прерађеној шупи, и како је она последње три године провела у још мање прерађеној шупи (славина у авлији, ми смо бар имали у соби, ал' код ње су зидови били од набоја, лакше се грејало), веце у авлији... Какву је фацу Драгана ту сложила, тако јој нешто дошло жао... а онда је некако испало да смо се у ствари ми боље проводили а за мање паре.

Разишли се око пола два, наш таксиста се појавио брзо.

Четрнаестог су Нини вадили конце, што је још брже, па смо мало поседели код Лене (Милан је спавао, легли су у три, збинџовали Сквид гејмс, за које су мишљења на Бурундију прилично подељена). Издиванили се као три програмера, нарочито им је било занимљиво оно из првих две-три године ДБА, са буквално увођењем првих рачунара међу људе који их никад нису видели. Темељно сам исфоткао кујну и дневну собу, јер сам слаб на места која ће ускоро нестати. Оно, биће стан ту и касније, али ће постати нешто друго, место за неке друге људе, и више неће бити то.

Наравно, шкљоцнуо сам штогод и раскрсницу где често чекам кад оставим Нину код зубара, и то аутокрп (од само два снимка). Јода има то велико предње стакло, баш се све лепо види из њега. Развио је и неки гадан звук, који сам запазио док смо ишли за Сокобању, сад је гори. Изјутра сам ишао да купим сијалицу за фар и напумпам гуме, видим задњи леви диск је сав изгребан, аха, то ли је, идеш сутра код мајстора.

Јутрос је требало да будем тамо у осам, међутим у то време сам се пробудио. Синоћ смо причали са Гораном, као и обично до поноћи, о свему и свачему - шта је одштампала (кревет за барбику), шта ради Стенли (на оном месту где ради кола су узели још једног, који би да отвори дилерај па само довлачи још кола и поврх свега је позајмио његову дизалицу за моторе и не враћа је већ који дан, делује да хоће да га изгурају, најбоље да крене соло негде другде и однесе свој алат), како су им дигли кирију са 1600 на 1800$, какве све последице од вакцине лекари пријављују па то буде обрисано итд итд. Онда смо сели да завршимо она два ипо деци шљиве што је остало, и онда лепо заспали.

Петнаестог, поподне отерао Јоду код ових (Тања ме већ зна по гласу, након десет година се бројим у старе муштерије), остао је за ујутро, мора да треба неки део, па док стигне. Сутрадан је био готов око 13:30 - комплет задња лева кочница - чељуст, диск, лежај, 31.900 динара. Сад меко и тихо кочи, оно је баш стругало.

Шеснаестог, сватови у комшилуку, тј само накратко, дошли по младу, ћерку оне код које смо купили шешире пре једанаест година. Раја јео шпагете први пут. Толико му се свидело да је на брзину морала нешто да му збрбољи и два дана касније, био је јако несрећан што нема, па ајде да се не дере. Прво годинама не једе ништао осим чипса, мекенчиза, рамен супе и чоколаде, онда одједном добије апстиненцијални синдром након само једног пробања.

Седамнаестог водили Линду и Санду у Петерхид. Замало да потерам комби, ал' јок, ово двоје нису хтели да иду, па само нас четворо. Мислио сам да ће бити три канте дуња, и јесте, али још и велика веш корпа приде, значи око 65 кила. Мирише гаража...

Осамнаестог их водили у Роду, па су остале пред њом да се играју са мном док она обиђе Лидл и пазари шта треба. Срео таксисту од прекјуче, чека свог Кинеза да заврши пазар па да га врати. Питао га како беше ишао онај нови виц од јуче, нисам запамтио, „...убоде ме оса по сред пчела“. Руковао се и са његовим Кинезом, весељак неки.

Увече 57. френдз парти, Борче и Драгана дошли на време. Пила се кајсија из 2019. па после њих двоје вино, ми пиво (црни Будвар ака Будвајсер). Ма баш све легло, нарочито ладне барене коленице, тачно како треба. Линда и Санда навалиле на Драгану, забављале су је цео сат.

Однекуд Драгана примети да су ми нокти нешто као седефасти, да се нешто благо пресијавају. Мени то дође више онако благо замашћено, ал' јок, колико се она диви њеној боји косе, толико сад мојим ноктима. Шта она примећује.

Разишли се око пола два.

Сутрадан било баш лепо време, па смо отишли са девојкама у град, мало у шетњу. Кад смо прешли мост, код апотеке сретнемо Жуцу, развози шта где има док може бициклом, управо завршила и иде кући. Да дођемо, обавезно!

Прошетали своју редовну туру, нисмо чак ни отишли скроз до фонтане. Док су јуриле голубове, сетим се да потражим звучнике за Драгана (ајд што сам обећао, него ме и хвалила да увек држим реч, сад већ морам). Нађем тек у трећем дућану, и то баш ту где смо седели, и то не какве сам замишљао, онако око 20 вати, него неке кантице са уезбе напајањем, ал' изем га, дај шта даш, ове бар колико толико нормално звуче а биће згодне, само да не слушам опет музику из звучника у телефону, то крешти пишти и сврдла уши. Е у истој згради је и Шхопинг Фомиљ (бивша Панда, исти кинески дућан, исто у бившој Нами)(намерно га читам мађарски) па су ушле и вежбале да што дуже проведу унутра а да не купе скоро ништа - по једну играчкицу. Опет торта и кафа код Прлеског, ту ми је већ скоро било хладно, у сенци је.

А пропао Наме, и Кинез и Гигатрон (где сам узео звучнике) и некакав спортски дућан су у новом крилу, изграђеном седамдесетих. Старо крило, до пролаза ка хотелу „Централ“, је скроз оронуло и већ годинама се не користи. Ограђено је грађевинском тарабом, јер са фасаде отпадају комади.

---

Спомиње се: Бурунди, Горана Средљевић (Го), ДБА, Драгана Витас, Живана Арматовић (Жуца), Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Прлески, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, френдз парти, на енглеском