24-IX-2016.
(добар део овог чланка је сложен из оног што сам писао на Суштини, тако да се стил штогод разликује; ако негде спомињем госпоју, то је она)
Хотел има сопствену туристичку знаменитост - степениште. Собе су све на спрату, свих шест, доле је кафана, и овде се улази кроз бочни улаз. Прва два-три проласка нам је било све нешто необично, док нисмо укапирали да је ове степенице радио неки наивац. Нису једнаке висине, четврта и седма су поприлично више од осталих, а пета, шеста и десета ниже од просека. Док сиђеш, отрезниш се.
У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгрпски пилећу) џигерицу у таквој шерпици.
Тако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.
Сувенир, ипак, купујем, али не неку чешаљку или тако неку дрангулију, него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.
Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.
Нешто се изменило и у том фолклору око турске/домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.
За ручак, на менију за пансионце има грашак, сладак купус и нешто без везе. Рекао сам грашак, али газда некако намигну и предложи ипак купус. Очигледно зна нешто што ми не знамо, поверујемо и прођемо одлично. Добар, одличан, са ребарцима и сланином, и не онако велика порција као јуче, те нећемо изгинути кад поподне наставимо шетњу. Поподне на оном тргу има неки фестивал фолклора, па решимо да дремнемо дотле.
Да ли због купуса или тог ваздуха, заспимо ко топови и стигнемо на тај фолклор поприлично касније али не и касно.
... После ових наступе неки Бугари, уз музику са неког мрз плаџера, и онда схватим зашто има људи који не подносе гајде. Па то је раштимовано дибидус. Оно, не можеш очекивати од чобана да знају тачно на ком растојању да буше рупе да добију тачне тонове, ал’ бар за наступе у иностранству би могле да се сниме неке ваљане. Или је и та раштимованост део те традиције у који нико не сме да дира, а онда се чуде што раја почне да се разилази. Но, то није трајало дуго; наступи онда нека женска певачка дружина, бар половина у неким нашим годинама ал’ их носе гласови. Међутим, и то звучи раштимовано, ал’ замало. Трефљавају тачно у полутон (или четврттон?) сваки пут, упадају једна половина другој на тачно одређеним местима и цела конструкција је у ствари баш сложена, ама ми нисмо навикли на тај тоналитет, на те чудне интервале и ритам који постоји али је развучен и вероватно веома распарен. Е, да, тако ми и треба кад волим компликовану музику, а? Током друге песме ме одвлачи у даљу шетњу. Идемо на другу страну. Одложимо и вечеру, шетња, шетња.
Ту некако дочекасмо и да се попале светла, и да се обасја Римско купатило. Зграда коју сам толико пута видео на разним сувенирима (чак и у Словенији!) да ми дође некако нестварно да је видим уживо. Чуј, видим, сфоткам лично!
У оном хотелу су сватови, и баш кад смо пролазили, неко отвори прозоре и изнутра груну народњаци. Претпоставиљамо да је, по закону одржања енергије, онима унутра било за толико лакше. Но, док смо стигли до трга, више се није чуло. Минут ипо за цео одмор а све на јавним местима, одлично.
Сутрадан доручковали па пут под ноге. Попили кафу негде пре Појата, јер кад изађеш на аутопут више нема да се бира. Успевамо да опет свратимо до аеродрома, јер путоказ са аутопута за скретање ка Зрењанину и Панчеву је уредно обележен као “Батајница”, дакле ни Земун није битан. Пошто практично никад не наилазим са ове стране, не препознајем га него прошишам. Следећа шанса за окретање је код аеродрома. Стижемо кући за ручак.
Свратили до ћалета, затекли тетка Милицу, чека да је рођак покупи и вози кући. Код куће нас је дочекало свих једанаест мачака, десет кокошака (једна угинула наредне недеље), петао и три јежа. Јежеви су онда престали да се појављују, сад да ли су већ зимски заспали, ко ће знати. Видимо се кад се видимо.
Наштрикао сам 335 снимака до краја викенда, и прешли смо бар 10км само у суботу, спавали добро и било нам је лепо. Чак ми се и тинитус ућутао (вратио се у понедељак). И још увек не знам колико сам километара прешао (гугао шапће “623 километра”), ал’ саксо је мали Француз, код Ситроена су и најмања кола удобна, ни осетио нисам.
Испало је да смо обоје били некад давно у бањи, мада нисам могао да се сетим кад сам то био (аха, касније, видео фотку на Фесу, лето 1972.).
Спомиње се: 18-I-2013., гугао, енгрпски, народњак, саксо, суштина, тетка Милица, фес, на енглеском