22-XII-2021.
Четрнаестог опет тура до зубара, одавно нисмо. У Београду много већи снег него код нас, Нини клизе чизме. Пошто смо стигли добрих пола сата раније, паркирао сам се код Лене, рачунајући да ћемо прво да свратимо до ње. Но, због тих чизама је отишла одмах до зубара, рачунајући да неће моћи својом брзином до тамо. Мало се и начекала, зубар је имао нешто негде, а ја сам се за то време издиванио са Леном. Апи се јако гласно обрадовао што ме види, мора да се чуо до тринаестог спрата.
Показала ми је тлоцрт стана, и шта све архитетке предлажу. Уживају и њих двоје и тај тим кад се сретну... оно, два гика најме друга три гика из друге струке, и онда гледају себе какви би били да су та струка. „Толико си ме добро погодио да сам скоро увређена, зар се тако лако дам прочитати?“.
На послу има већ редован ритам као стручно лице за разговор са кандидатима за посао - намера фирме је да се удвостручи још пар пута - и прошле недеље је имала бар три таква разговора, од чега један лик чија жена већ ради са њима. Тј она је укапирала (ајде исто презиме, можда је често у Румунији; исти град, па шта; али... исто цвеће у позадини) и рекла другом члану комисије, али нису рекле и трећем и та није ништа приметила док нису већ донели одлуку - да, хоће. Јер лик је урадио домаћи, „видим да спомињете енгјулар па сам узео мало да видим шта је то и како се користи и ево направио сам једну ситну апликацију у њему, колико да видим како то ради“ - и издемонстрирао на лицу места. Остали кандидати су често јаки на речима, увежбали су да звуче добро убедљиво ведро и... ма знају све форе за такве прилике, осим што нему појма са оним што треба да раде. Нису урадили домаћи, него мисле ваљда да ће их обучавати на послу. Оно, биће и тога онолико, али не тако како сте ви замишљали.
Иначе, пише дипломски. Сам рад (игра са шерлоковањем ситуације) је већ прошао, сад опис. Најзад се наканила да почне, и већ је од тражених 60 страна написала 22. Па да видимо и то чудо.
Ја сам полако попио кафу, после Нина чај (јер није више било млека), па смо онда опет, као прошле године, отишли на други крај Европске/Јапанске улице да она пазари поклоне за клинце. Чак сам се и паркирао на истом месту, само овог пута боље наоружан - нисам фоткао ноклом него је еос70 био у руци. Успео сам после и једну из руке, на црвеном светлу негде између Бежаније и Земуна.
Док сам чекао, зовем Драгану - телефон пун и струје и минута (већ преко 1000), да чујем како је. Каже крвари јој уво и даље, нешто мање али никако да престане. Стигла код ове суперспецијалискиње, тачније суб-, и каже да не може ништа док не види налаз (сутра), само јој је турила тампон са хлорамфениколом, па да дође сваки други дан да га мења. Лабораторија каже „мора да има нешто, ово где нема буде готово за два дана“.
Нина је пазарила нове таблете за њих две, Раји и мени по подлошку за миша (она од старог Генијуса из 1992. ради али... замотана у мајицу јер нема текстуру, одлична подлошка за миша са куглом...). Оквире и заштитна стакла је наручила онлајн, требало би да стиже (стигло је нешто у наредни уторак, нешто у среду, а баш оквири ће стићи догодине, то креће из Данске).
Шеснаестог водили клинке у Спрингфилд, и то довољно рано да Раја и Виолета још нису устали, па ни Нина, те смо их прво пустили да се изајдарају, па онда наручили клопу. Била нека клинка, њихова вршњакиња до у недељу-две, и гле исте висине и изгледа и тежине. А нама је деловало, и на око и на кантар, да су њих две увек биле ситне. Ал' то је било испочетка, сад су сустигле генерацију.
Каже Санда тој клинки „хај!“, ова каже „хај“. Прилази Линда, а Санда ће њој „She speaks!“ (ова говори!).
Ручали смо мешано месо, тј њима помфрит нама месо, и нисмо појели ни пола; наручили још кило ћевапа и да нам спакују и ово, и све то изашло мање од 2000. Кући смо стигли таман кад су се ови будили и гледали шта би појели.
Седамнаестог сам опет, као и претходне недеље, све меркао хоће ли се указати неки дан да палим тестеру и завршим сечење ораха. Ал' као за инат или дува или пада, а кад је иоле пристојно, смркава се око 16:00, ту је краткодневница, па сам уместо тога узео сикирче и мало цепао оно што смо већ исекли, и бацао у подрумски пенџер. Кад сам био готов, јер је био већ мрак, видим ту је Вера са ћерком, она из суседне улице. Ове две, иако често успеју да кажу и понеку дужу реч на српском (јуче „рођендан“ - са потпуно исправним р и ђ) а и на енглеском (рефриџерејтор, савршен изговор, мало ровито са нагласком, ал' јеботе четворосложна реч, има средњошколаца који ту запињу), никако да утрефе ћеркино име. ДЕниса, ДенИса, Д'ниса... како год, само не Даница. Ал' лепо су се забављале, баш је било добро. Забава се вртела око кићења јелке и украшавања терасних врата. Овог пута су налепнице електростатичне. Добро је што нема лепка, нема музге, али се лепе само једном. А ове навикле на друге налепнице које могу да се прелепљују десетак пута. Но, остављамо резервну таблу са налепницама за касније.
Деветнаестог сам увече звао Борчета са само једним питањем: је ли научио да једе месо. Каже јесте, у петак му је овај урадио мост, и може. Добро, реко, јер сутра свакако долазиш, само је било питање шта ћеш јести, „оће ли то бити месо, или варијанта гриз и јаја“. Онда звао Драгану, каже да је престало да јој цури и да јој зуји по глави, е лепо је била попиздела. Нешто је скомолела, није никако у форми, али долази.
Сутрадан смо, тако, отишли (девојке и нас двоје, овог пута без Виолете, она и Раја сад лежу негде у току дана па се пробуде кад ми већ спавамо, слабо се и виђамо ове недеље) и напазарили брдо меса и којечега за 61. френдз парти. Поврх тога је уочила папке, што нема баш често, па то упарила са једном свежом и једном димљеном буткицом, па је провела цео дан за шпоретом. Пихтије, ипак, нисмо изнели увече, нису имале кад да се стегну. Било је зато сланиша (босански бурек, виршле у ролници), танког резаног (чајна, кулен и којешта, сир, маслине), печења (натур шницле у сафту, онако са луком), пуњених печурки (реконструисан рецепт из Гаравог казана па даље развијан), салате (свежа домаћа из расола, турена 11. у буренце) и... кад су сви већ били сити, изнесе палачинке. Често направи само 5-6 комада, од једног јајета (кокошке већ пет недеља не носе, ама никако - маторе су, кратак је дан, не стижу да једу довољно), а данас је направила од два, па је претекло. Отворила је и пекмез од шљива из, ваљда, 2016. ал' то је јела само Драгана; Борче је себи намазао ајваром (!), каже да му се тако највише свиђа. Он и иначе уме да има тренутке кад му се само чудиш, ал' с друге стране што да не, можда и није лоше. Другу је, ипак, с пекмезом.
Мало се пило, он две ракије и два пива, она само једну ракију и ништа више (а изнели смо трешњу, супер је и „немојте ово никуд да носите“), Нина две чашице; ми смо остали на тој трешњи и... отишло је укупно пола литре.
Иначе, реткост, чуо сам нов виц и то од њега:
- Следећи за вакцину... изволите госпођице... седите ту, заврните рукав...
- Овај, докторе, може ли... оно... у дупе?
- Хмм... па у ствари може, што да не. Али прво вакцина.
А и разлаз је био нешто рано, већ у 1:00 је сто био почишћен. Драгана стварно нешто није у форми. Добро изгледа, не делује сморено нити сањиво, само ето не пије и рано јој се иде кући. Ништа, следећег понедељка код ње, не може рано да иде кући него тек кад се ми разиђемо...
Спомиње се: Апи, буткице, Вера Вранеш, Виолета, Гарави казан, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), нокла, пекмез, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, френдз парти, на енглеском