27-I-2022.
Петнаестог, уобичајена тура са клинкама, до Лидла и Роде. Прикачила се и Виолета, све околишно гледајући да оде са бабом у Роду, да је подсети да купи кокаколу. Били смо је убедили да то није добро, да јој шкоди и ствара (менталну) зависност, и била се успешно скинула, годину ипо није спомињала мрку шећерну водицу*. А сад се навадила, и сваки час измишља провидне изговоре зашто јој то као треба, нпр. „нисам довољно енергизована“ (једнако глупо и на енглеском). Баба ју је зезнула, јер није купила - била је купила још јутрос, у самоуслузи :). Тако да је за ништа ишла са нама...
Седамнаестог ми је Линда извела ову фору са наочарима, влаголан један мали. Наравно да сам одиграо једно попижђавање, мало се драо, и у року од два минута ми донела цртеж „ово је деда кад виче“, штета што га је одмах однела да покаже мами па га нисам снимио.
Те налепнице су им омиљена играчка ових месеци, купи се по табла две и онда то оне лепе свуда. То је у ствари кап пластике са налепљеним папирићем, и на папирићу опет капљица мало слабијег лепила, те ово може да се залепи и одлепи неколико пута на било коју глатку површину. Са десног стакла сам га лако скинуо, са левог је мало теже ишло, свеже подрезани нокти, па сам то мало лепола размазао скроз до доње ивице. Радио је метанол, а после и онај 'пецијални спреј, но очистило се, без огреботина. Питао сам се и да ли би му метанол нашкодио, јер ово није стакло, ово је пластично сочиво.
Поподне смо Нина и ја отишли до Лене - још мало па готово одлажење до зубара. Овог пута су јој искенирали вилицу, некаквим ручним ултразвуком, а софтвер је правио три де модел вилице са све мерењем, и на екрану је тачно могла да прати како се употпуњава слика. По томе ће да јој ураде та два зуба (доње четворке) и у петак само да дође да јој уграде. Издиванио сам се са Леном за то време, каже имају проблем са кућом у Медулину, процурило код комшије испод. Вероватно је тераса, ал' свеједно, Милан мора да оде да то среди, да не буду још дужни штету. Уз мало среће би можда могао да нађе мајстора да то среди у четвртак па да се врати у петак.
Некако сам осетио да треба да понесем фоткалицу, и стварно, на крају ме частило једним крвавоцрвеним заласком. Од тога је до краја недеље испао и чланак за Суштину. Ево друге половине (прва се може наћи овде којегде, препричана су у њој разна места из историје зимских залазака овде):
Географија има ту навику да се слабо помера, а са њом и припадајућа месна клима, тако да ако је једне зиме била недеља са три добра заласка, мора тога да буде још и у наредним годинама. И стварно, наилазили су овакви заласци скоро сваке зиме, ал’ није то довољно. Прво, требало је имати чим – значи дочекати да се има боља фоткалица, колор материјал који би ове тонове умео да ухвати, прође ти младост.
А после, кад су се стекли ти, језиком прошлог века речено, материјално-технички услови, наметнули су се и неки други – док бих ја дошао до бољег места одакле да га снимим, оно би прошло, то се мења из минута у минут. Зато, кад је фоткалица у руци а већ нисам у својој авлији и нећу га снимити кроз увек исто грање, нема премишљања – ухвати кадар и шкљоцни. Посебно је згодно што улица гледа баш куд треба, на запад-југозапад, дакле тачно тамо где је сад залазак. Убо сам три снимка, сва три ми се свиђају. На првом се, у врло тамним тоновима, види травњак под местичавим снегом, и нешто саобраћаја. Дакле само штимунг. На другом сам ухватио одсјаје на тротоару испод доњег златног пресека, и залазак изнад горњег; између само неоштра светла. Срећа па је ово Нови Београд и нико не чисти тротоаре – чисте се путеви и паркинзи. Угажени снег је био већ напола отопљен и напола смрзнут (већ трећи, четврти пут).
Ово је последњи у тој краткој серији. Кад сам прелазио преко ивичњака (паркирао сам прекопута), спазио сам овај низ одсјаја у ветробранима… још мање размишљања, кадар се нацртао сам од себе, све готово за две секунде. Ево, сад док пишем, довукао сам ову фотку на леви монитор, у пуној величини, и чак и старијој унуци се свиђа. Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.
Нисам био нешто обучен да се задржавам, можда бих нашкљоцао још да сам имао дебљу јакну, овако сам само продужио до кола и хибернирао наредна два километра, док се кабина није довољно угрејала да откравим прсте, и оне предње и оне задње… А и да сам био боље обучен, ко зна да ли бих шкљоцао још. Ова је довољна за тај дан.
Имао сам на уму да запишем и нешто о климавој композицији, како је све у средњој половини а около једва видљив полумрак, како је ово испао некакав бездан од фотке јер све некако вуче поглед у дубину. Закључио сам да ту никаквог закључка нема. Ако га је и било, десио се у оне две секунде и нестао ка заласку.
Вратио сам се таман на време да мало олабавим пре одласка - то вече је 64. френдз парти био код Драгане. Било онако океј, осим што сам се развалио од клопе, и погачице и шта је још имала, и бела кобаја из Чурде, ма све. Чак се ни не сећам о чему смо све причали, то ми сад изветри чим легнем, ако не запишем ујутро, као да није ни било. Тј ако се и сетим нечег изреченог, не сећам се кад је било.
Деветнаестог смо водили клинке у град, да се мало издувају, купе опет нешто играчака (овог пута темпере) код Кинеза у бившој банци (тј банка је и даље ту, али не користи ни четвртину зграде), и да узмемо нешто торти код Прлеског да понесемо. Нисам нешто много фоткао, јер сам у еосу 70 имао ону врљаву другу батерију, којој је капацитет пао на једва 200 шкљоца, и наравно није издржала ни 20 комада.
Поподне сам стигао и да пограбуљам грање од ораха, ако случајно буде још који снег ове зиме, да санке не запињу. Остао је један троугао, од пања до стазе, где га још имам, ал' бар главна стаза за спуст, дијагонално од брега ка брези, сад може да се користи. Ако буде снега.
Двајспрвог смо Нина и ја отишли да јој уграде те зубе, и испало половично. Зубар и протетичар се нису добро договорили, јер је била галама док су причали, па овај није добро чуо и урадио зубе за идентична лежишта, а нису. Тако да ће онај леви морати да уради поново, видимо се опет 27. Милан је и даље у Медулину јер... уф, има два квара. Једно је славина (за коју никако да се споразуме са мајстором, јер овај говори истријански, са гомилом талијанштине а можда и швапског, „гледа ме као да сам глупи Србин“), што је калај работа, то и сам умем да заменим за пола сата, него што није приметио да је славина пукла - кад је пустио воду, изгледало је да је у стану све у реду, само је тераса била под водом, зачепио се сливник. Међутим, није, славина је пуштала у млазу танком као игла, неприметно, а он отишао у набавку. Кад се вратио, у стану с прста воде на поду. Ајде то су средили, али је у стану све влажно, шпорет добија контакт како му се ћефне - једну ринглу укључи па не може да је искључи, другу кад укључи избије осигурач. Грејања ионако нема, то се зими не користи. Ал' као нашао је мајстора и за плочице, међутим тераса је толико влажна да маса за фуговање не хвата, одлепљује се. Остаје за понедељак. Робинзонски викенд...
Тог дана је нама била 49. годишњица, урадили смо се људски, ваљда последњим остацима харе тришње па онда оним варљивим тутифрутијем из 2018. за који све мислимо да је слабији, а мерење упорно показује 48%. Па ето нас у педесетој години заједно.
Двајздругог је најзад пао ваљан снег. Почео ујутро, завршио нешто после ручка. Наравно, одмах је пало санкање. Сутрадан смо их на санкама водили до самоуслуге, чак сам у повратку ја вукао а она фоткала (да се види да сам и ја био ту), што сам после окачио на Бурунди и добио гомилу треп-треп смајлија...
Иначе, ових дана читам историју догађаја око „Речника технологије“ - што је у ствари изашло 2014. али је неко тек сад окачио линак у форуму. Ту сам најзад нашао позадину свега што се догађало 1981. и наредне године, а што је до мене допирало све у неким трећим и четвртим одјецима, више кроз музику и некакве преприче појединих места, него као било каква целина. Неумерено моћна реакција Партије је управо показала њену слабост - „чим их мало муну, почињу да труну“ беше она надреалистичка пословица. Усрали се од једне серије текстова који би могли да се схвате и као зајебанција. Читање сам завршио тек 26.
(... 2 речи...)
Двајшчетвртог смо ишли код Борчета, 65. френдз парти. Моја дама је обукла бунду, ону стару, да види јесу ли је мољци начели (само да ми не пређу у косу...). Борче никако да отвори врата, није нас уопште чуо, чека зујалицу са улаза, ал' тамо смо прошли фрај, било откључано. И ово парадно фоткање са бундом сам урадио док смо чекали. На крају смо одустали од звона, извадим мобилни, зовем, он се јави, кажем „отвори врата“. И он отвори и гледам га како прича са мном :).
Мислио сам да ће и Драгана да дође у бунди па да их обе сликам тако (носио сам фоткалицу ал' сам шкљоцао само од куће до Лидла), међутим она се уфачловала у најзимскију јакну што има, као салама се утегла, а испод дугачка сукња, каже то је топлије од панталона. Пили смо јабуку, јер давно нисмо, и мада се на први гутљај чинила јака, ишла је добро, њих две су истерале до треће чаше или ту негде, нас двојица можда и до четврте, нисам баш начисто. Онда су њих две остале при води а нас двојица прешли на вино, оде око литар и нешто. Зачудо, била добра расправа баш о науци и којечему, са нагласком на геометрије, где је он узео да објашњава Риманову, Еуклидову и Лобачевског, и таман кад је био узео залет за десетоминутно објашњавање нечега, ја то исто кажем у тачно пет речи... и он се укопа и каже „е јеси га сажео... и стварно, све си рекао... у тих пет речи“. Да ми је да се сетим које су биле...
Такси смо ухватили у 1:45, и то не Влајине (не јављају се), не ни 544 (исто не, а рече онај прошли пут да су се реорганизовали и да сад он држи ноћну), ал' имали су на 566. Ништа страшно ни да одемо пешке, пешке смо и дошли.
Двајспетог се, вели Лена, Милан вратио, све је сређено осим оног шпорета, ал' ајде то је можда до кондензације, и можда ће и да се поправи кад се осуши, ако није нека галванска оксидација сјебала контакте.
Двајшестог сам се сетио да потерам комби, да ми се опет не испразни акумулатор. Касно сам се сетио. Канда има још малкице струје, изгледа ми се на екранчету предгрејача виде цифре (што је и иначе најслабији потрошач), ал' нема довољно струје да отвори врата. Не могу ничему да приђем, чак ни некој жици која не би била на прекидачу... Каже човек из сервиса да евентуално сачекам да упре сунце, уме акумулатор да се опорави кад дође дотле, можда ће да скупи довољно да отвори врата. Који сам га красни и закључавао.
Двајседмог је Нина комплетирала вилицу - добила и други зуб, за држалицу су јој узели отисак. Требало је да одемо сутрадан по њу, увече, ал' нам се баш није ишло, па су послали поштом, стигло у суботу. Био сам потрошио течност за прање пенџера у Јоди, направио нову, трошим редовно. Волим да лепо видим куд возим.
Док сам је чекао да јој то заврше, пио последњу кафу код Аркадија, и кога ћу сад да зовем... имам око 1000 неутрошених минута у телефону и само се гомилају... Драгана се не одазива, пробам тетка Милицу, исто... ајде Јози, нисмо се видели можда још од 2013. (ма јесмо једном, нешто кратко). Имао је времена на претек, па смо се издиванили натенане. Син је у Марибору, специјализује анестезиологију и разбија се од пара, јер лова ионако није лоша, а дежурства у ковид центрима плаћају дупло, нема кад да потроши. Жена му још увек није сигурна на ногама, још од оног инцидента тамо негде 1995. и вероватно неће то никад ни да залечи, њој је изгледа лепше овако (а није ништа ослабила, видели смо је на Пескари преклане). Он фотка и чак ради нешто... изгледа да им и не иде лоше. Ташта је болесна али покретна, засад, но таст је одлепио, тотални Алцхајмер, сместили су га пре две недеље у дом ту негде у нашем крају, у улицу оног лика што нам је пре три године димио она ребра и сланину.
Двајсосмог сам успео да отворим комби - бочни прозор се отвара на клизање, мало се запекао, ал' алатка је увек у џепу (одвијач и 10мм окасти од прве тестере) па сам успео да га отворим, а онда помоћу папагајки домашио и пимпек да откључам предња врата. Тридесетог сам ухватио и да га пуним, како је мајстор рекао. Притерао сам Јоду најближе што сам могао, па трансфузија. Кад сам био готов, пуњач и даље није препознавао акумулатор. Вероватно ћу частити комби и трећим акумулатором, а ако опет дочека јесен, или ћу га возикати да се не испразни, или ћу скидати клему. Шта прво наиђе.
Пишући Бјо идем углавном уназад... Пре годину и нешто сам прошао кроз своје старе дневнике и прешао седамдесете, осамдесете и заглавио се негде на фебруару 1995. Тај период је танак и има доста да се бауља кроз документацију... сморио сам се, и кренуо да сређујем од данас према уназад. То већ лакше некако иде, текст је углавном већ написан на енглеском, и већ сам стигао назад у Америку. Натрчим тако јуче на 30-XII-2009. и оно што сам тада записао (и то одмах наредног дана) о томе како у свим тим филмовима месне институције нему појма, мексичка полиција никад не реши случај, мора да им дође неко са запада (не уопштено бели човек, јер ни Словени нису, по њима, способни). Па сам имао идеју да би било згодно да се напише сценарио у ком Поаро испада магарац јер га је месна мурија пустила да се игра и окупи све осумњичене у једну собу, а кад он укаже на кривца да изађе локални инспектор Жап и растури му конструкцију и објасни зашто је крив управо онај кога је Поаро првог скинуо са списка сумњивих.
(... 231 реч...)
----
* фуснота у енглеском издању гласи
fuck english, in serbian it's clearly „brown (sugar water)“ and definitely not „(brown sugar) water“. In english one has to dance around the ambiguity, and so the other one has to too.**
** претходна фуснота, без прве две речи, ми је сад у енглеском потпису на Бурундију
Спомиње се: 30-XII-2009., Бјо, Бурунди, Виолета, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јошка Апро (Јози), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), погачице, Прлески, суштина, тетка Милица, френдз парти, Чурда, на енглеском