Белешке спремљене за данас:
- Велики Штрумф хоће да зна може ли данас, колико бих тражио да се преселим у, рецимо, Ну Џојзи или где је већ згодније (има да се ради и да се ради). Он би да му будем што више за тастатуром. У случају селидбе, питање је кад би то било, овде имамо уговор за стан до краја јула.
- зет ака директор Јуниџуела би да му будем у радњи, Катица за све, да висим на ексеру па кад коме шта затреба
- Давид би да прво погледамо његов алат што је написао, било би и ту посла.
Договор је да се прво чујем са Давидом пре него што попричамо са Штрумфом.
Лет ми је полазио у 6:40, значи да мора да сам устао пре четири и оставио кола на аеродрому. Авион неки мали, а и тај ме одвезао само до Дисија, пропелерац, само што нисам просуо кафу кад смо негде наспрам Ричмонда упали у неке зајебане облаке, баш је добро дрмао и пропадао па се пењао. На Далсу сам пресео у неки једнако мали и слетео на Белим Ливадама, доста северно од Њујорка. Е оданде баш и нема превоза - таксији долазе само по позиву (мораћу једном да набавим мобилни), сви путници из мог авиона су ионако имали неког ко их је чекао. Дувао је неки поган ветар, прилично сам се смрзао. Локални бус иде сваког сата, станем да то сачекам, нађем неку заветрину, запалим и кренем да причам са неким авијатичарем. Испостави се да је то управо пилот авиона којим сам долетео, и да је ово можда последња година кад лете с пропелерцима (није, само су најављивали), каже свуд мећу млазњаке, чак и за ове кратке летове. Што је без везе, каже да и једном и другом треба по двадесетак минута да набију висину и још толико за спуштање, а да ли ће оно између да пређу за четрдесет или двадесет минута је прилично небитно. Ал' зато млазњаци троше трипут више горива. Модернизација ради модернизације.
Дочекам тај аутобус, који наравно мора да запиша сваку бандеру, укључујући и круг по кампусу ливади месног универзитета, где ионако нико не користи бус, то је богаташки крај, ту нема куће испод пола милиона. Стигнем некако на железничку станицу, снађем се како и коју карту да купим, и после је ишло брзо - изашао сам на Пен Стејшну ваљда и одатле је три ћошка до фирме. Било је скоро подне.
Сви су већ били тамо, и кренули смо у преговоре, у канцеларији где су сви монитори за надзорне камере, десетак њих. Давид ме представио као једног од сто најбољих фокс програмера на свету. Рекао сам да претерује, ајд да кажемо двеста. То је оставило утисак, како ми се чини.
Друга ствар, које сам се касније сетио, је како ме је провозао кроз неколико језика. Но, и у оним језицима које не говорим сам успео да се снађем довољно да разумем шта је рекао. То је оставило утисак.
Трудио сам се да изгледам као да сваког часа могу да устанем и одем, и бар двапут повео разговор на ту страну. Смешно је било што сам ја у ствари тражио мање него што је понуђено, али за рад од куће. Велики Штрумф је нудио 70000$ да се преселим, ја сам тражио 60000$ да се не селим. Прегањали смо се, мислим, скоро цео сат. И на крају сам добио, уз договор да четвртину времена, отприлике једну недељу месечно, проводим у Њујорку. После је испало и мање од тога. Овако сам могао да радим цео дан, да на паузу за клопу оде у вр главе пола сата, и да ми не оде сат ипо у превозу сваког дана. Да не спомињем да је 60К у Вирџинија Бичу отприлике 90К у Њујорку, толико је тамо све скупље.
Ваљда смо негде нешто и вечерали, договарали одакле шта и како, а онда сам хватао метро да стигнем на ЛаГвардију на авион кући. Снашао сам се добро, то прелази неки мост око 59. улице, што ноћу изгледа прилично, хм, филмски, и сишао где је требало. Ту у Квинсу метро више није укопан, него је на стубовима изнад главне улице. Леле, како то тутњи, а доле кола, пролазници, дућани и изгледа да ником не смета галама, нема везе што на сваких десет минута један не могу да се чују. Дакле прошао сам супер данас кроз локални саобраћај, цивилно ваздухопловство, локални бус на Белим Ливадама, приградску железницу, метро... и сад не умем да рашчитам где тачно стаје мој бус. Нешто не наилази... те питам неког, каже ту иза ћошка. Ааа... станем тамо и све држим палчеве да ћу ипак стићи. Све нешто надреално делује, откуд ја овде... Но, дође и тај бус, све иде кроз неке буџаке и полуосветљене улице, баш као да сам друга смена у гимназији и враћам се увече кући. Но стигне и то, и чак успем да на огромној и полупразној ЛаГвардији за два минута сконтам да ме оставио пред погрешном зградом. Прошетам, уђем, узмем перонску карту и чак сам десетак минута чекао на укрцавање.
Један од луђих дана. Зачудо, нисам заспао ни у авиону, ни после док сам се возио кући. Штета што нема фотака, данас сам могао да се нашкљоцам онолико.
Сутрадан ми писала нека Трејси Купер из Престиж Стефинга, да се чујемо око прилике за посао. Били смо се раније чак и чули телефоном. Е, сад касно.
Осамнаестог ми стигао фокс осмица од Брекс. Тренутни курс је 54 РСД за 1 УСД.