21-VIII-2002.
Селимо децу, јер ће сад и Нина да студира. Стан смо нашли код истог издавача, тј лика који поседује нешто зграда у тој улици. Го и Рикардо су се тако преселили у суседну, са другог спрата у једној згради на први у другој, па ће становати сви троје заједно. Узео сам Јухолов камион, најмањи што имају, само 12 стопа дуга кутија, и стрпали оба душека - и Горанин двоструки и Нинин соло, њен сто, столицу, некакву полицу (шта је већ могло да издржи селидбу) и већи део оног огромног кауча што нам је оставио Рик, онај са лежајем на извлачење (ако га је и имао). И једну камп столицу. Го и Рикардо су овај семестар спавали на великом душеку на надувавање, што смо узели прошле године за летовање.
Лени се камион чини удобнији од кола - па јес, са аутоматским мењачем, климом, бољим звуком, високим седиштима и, пре свега, што први пут седи напред и све види.
Тамо сам успео да уденем камион између ограде и саобраћајних знакова на тротоару, стражњим крајем спрам улаза. Срећом, соба је близу, од улаза до степеништа ни 10м, а одмах над степеништем њихова врата.
Теже је било да преместимо ово двоје из друге куће. Прво сам морао да склоним камион, сметао је ту. Онда смо све вукли из њиховог стана, најдаљег на горњем спрату. Срећом, натоварени смо ишли углавном низбрдо и мало узбрдо. Штогод ме разочарало што је Рикардо ретко кад носио нешто веће од кесе књига или три јастука - све рачунаре, мониторе, мирка, озвучење смо носили нас двоје. Изгледа као да би могао у цугу да ме нокаутира или веже у чвор за два минута, ал' да, не треба да падам на изглед. Није радио скоро ништа.
Но, то смо урадили. Сад како је Агфа била код Нине цело лето, а она никако да повади фотке из ње, до ове селидбе нисам ништа фоткао, а онда сам све ово сјурио одједном двајшчетвртог, те не знам шта је кад било. У ствари 24. смо ишли други пут, селидба је била... хм, да видим, аха, 21. Ово сам прво писао под двајшчетвртим, ето мени збрке.
Сат у камиону је показивао 8:20 кад смо стигли, а сунце је тек зашло за брда, овде се дан не скраћује тако брзо као код куће. Вратили се кући сами, Лена је остала са њима у Ричмонду. Оставили смо јој Агфу ал' је нису користили.
Ћале јавља да се кајсија на брегу, до терасе, осушила и да ће гледати да ухвати Фаика да је извади. Нема другог при руци, а Фаику увек треба огрева. Велим му да је та кајсија била више за украс на том месту - да прави ладовину док бреза не порасте, а бреза је сад скоро виша од куће. И да је родила, тешко би се брала на брегу. Добро да је и толико порасла, корен иде кроз 80цм глине, па 16 цм старе црнице, а испод опет глина. И уз једну страну бетонски зид од подрума, а слабо је и воде добијала.
Двајздругог пише како је С. из Завода (мада је она из ДЗа... побркао сам нешто, јер можда има на оба места по једна са тим именом) свратила да телефонира. Била је код сусјетке (в. Кућни) и тамо некако блокирала везу. У три речи је сконтала с ким прича па кренула нашироко како зна пола Аваија, нарочито Јоју и мене, како смо сјајни момци итд итд. Средиће да се ћалету уради анализа воде из винограда, и хемијска и микробиолошка, а гледаће да навата и коју муштерију за његову ракију. Он је хтео да данас изнесе казан за ракију, ал' је друштво јавило да одложи за сутра - сам не би могао, то је грдосија од 120 литара а у подруму је.
Увече смо, најзад сами после толико година, отишли прво у пазар, почев од Биг Лоца, да напазаримо шта ће девојкама требати - канту за отпатке, пеглу, даску.
Спомиње се: Аваи, Агфа, Воја Трајковић (Јоја), Горана Средљевић (Го), ДЗ, ззззз, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, мирко, Невена Средљевић (Нина), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Рик Нетер, Фаик Ризвани, на енглеском