Цело уже друштво у обданишту прича о некаквом „листон клеју“. То ови из новоградње преко пута, нешто боље стојећи, што већ имају телевизоре. Добар део дана нисам имао појма о чему то причају, само да се нешто спомиње бокс.
Ово ми је била последња година тамо. За јесен су ме већ сматрали довољно одраслим да могу да будем сам код куће оних дана кад бих био прва смена у Змају. Враћао бих се први, па сам имао и кључ од капије. Свима (и ћалету и кеви и баки) се посао завршавао у 14:00, с тим што су њих две радиле у граду, а ћале ваљда у Дуваници, што је чак код (како сам много касније сазнао да се зове) Гроша.
Ручали бисмо око пола три - три, кад се сви скупимо. Ручак би био скуван претходно поподне, па би се подгревао. Сад смо већ имали шпорет на струју, било је лакше. Имао је и ту експрес ринглу, са изгледа нешто јачим грејачем и термостатом. На њој се кувала и кафа. Ту негде сам ваљда престао да пијем по пола литре млека сваког дана, а оно лонче што сам добио пре четири године за рођендан је постало званично лонче за кување кафе. Имало је и своју кашичицу, а емајл се изнутра прилично остругао временом, па се и кашичица скратила.