05-VIII-2022.
Ништа велико се не догађа. Суша је, обрадујемо се кад са 36° спадне на 32°, баш освежи. Сваких 4-5 дана одемо до Петерхида, ја већ урадим шта сам наумио (сечем подивљале вишње што су прорасле кроз предњу ограду), она набере парадајза (стигло до 180кг већ). Ишли смо поново другог августа и одустали од остатка шљива, никакве су. Обично суша даје слађе воће, ал' овог пута јок, није ни слатко, ма никакво је, а мало и има. Нећемо пећи ракију ни августа. Година са двојком.
Млеко је сад 90 динара, до даљњег.
Само да приметим да су сепесеови омладинци (тј претпостављам да су они, ко би други) закаснили ове године. Почев од 2017. отприлике су редовно уређивали споменик Кочи Коларову и друговима, отприлике 3км ван града, где су стрељани, тј дошли би са тримером и вилама и покосили и склонили. То је редовно било спремно за 4. јули.
Ове године је скоро целог јула тамо био коров до лаката, а покошено је тек пре неки дан. Е сад, шта им би ове године, а и што су чекали 2017. да почну, то не бих умо касти.
Повадила је кромпир из авлије. Са тих осам квадрата је изашло десетак кила, не нарочито крупан, али добар. Онда сам ја сутрадан, предвече, кренуо са лопатицом и хоклицом и темељно прочешљао леју, па сам извадио још килу-две, у збиру изашло скоро 15кг. Да смо стигли да донесемо још земље, било би боље. С обзиром на сушу и на корење од околног дрвећа (две кајсије, бреза, смоква, а ни за корење од ораха нисмо сигурни да је скроз мртво, тамо где смо га пресекли је још месецима капала вода), добро смо и прошли.
Тријеспрвог дошли Милан и Лена. Роштиљ испао баш како треба, Апи престравио мачке, па бар тих неколико сати нисмо морали да пазимо да не угазимо. Кажу, стан је скоро готов, осим кухиње, треба да изаберу фрижидер па да ови прилагоде мере његовим димензијама, предвиђено је да буде уградни, па да онда и ураде све то. Усељење планирају почетком септембра, оптимистички крајем. Гледају где да пређу са послом, јер је ово у Франкфурту сад већ испало поприлично срање. Било је лепо док није улетела велика лова и кренула да диктира стрму стопу раста. Од почетних осморо стигли су на 240 људи, што је сад само 100, и даље сумануто. Но, досад обоје већ имају поприличан педигре и могу да бирају где ће, и то све опет од куће, телекомуњарски, за још веће паре.
Првог је био 79. френдз парти код Борчета. Драгана је нешто каснила за нама, а и ми се нешто нисмо журили, свратили до Роде прво по вино и чоколаду, па полако, чак смо и сели мало на клупу пред улазом. Стигли смо у 19:28, цео минут пре редовног времена. Борче је опет имао неку теорију, о томе да колико сутра треба да колонизујемо макар Марс, јер ће Сунце једног дана да потроши гориво. Лепо нам је отишло време на то. У неком тренутку смо приметили да у ствари само њих двоје разговарају, а нас двоје покушавамо да дођемо до речи. Онда најзад дођу до неког закључка, и ту ја покушам да се убацим са неким вицем, ал' јок, још два минута понављања и поентирања, подвлачења већ реченог. Мајстор просветарац, увукао и њу у понављање градива а да није ни приметила.
Покушали смо да одемо на терасу, али су тамо голубови направили хаос и пар гнезда, чак је и било једно читаво јаје у углу. Прошле године се потрефило пар пута кад је он добио битку, али рат свеједно губи. Јесу глупи, ал' су упорни.
Остали смо, ваљда, до пола два. Зачудо, није ми стигла порука од 566 да ми је стигло возило, па баш и не знам... ал' запамтио је кад сам звао, у 1:16. Таксиста рече да делујемо као да смо неки ранији хипстери. М, да, отприлике.
Четвртог сам најзад јавно, на Бурундију, рекао да је Бјо окачен и да у њега воде сви они линци које мећем у потпис већ шесту недељу. И јесте, мој тајанствени читалац је управо онај на кога сам мислио. Пало је и питање „а јеси ли све излекторисао трипут, да ти не нађемо неку брљотку“, на шта овај рече „Кренуо ја већ да читам...мрка капа што се тиче грешака :). Вероватно има али ми измичу и поред пакосног трагања.“. Те је тог дана њих неколико накуцало педесетак посета, сутрадан још пешес и то је то. Још се Меланија појави понекад, ал' увек исту страну, мора да јој прегледач освежи кадгод га поново покрене. Па, бар држи прст на том месту. Изгледа да је све то мало превише, имам већ 2375 стране (добро, неке су обрисане - дупљаци, углавном), синдром „предугачко, нисам читао“. Но, моје је да објавим, а ето двоје троје су похвалили штимунг, структуру па и квалитет куцања, шта ћеш више:
„А занимљиво је - веома. Хроника времена и простора, са благом нотом хумора, лишена митоманије и самозаљубљености. “ (тајанствени читалац)
„стварно свака цаст. одлицна је структура, одлицно је приповедање. и супер ми је сторија за нови аватар.“ (др Фарé, осисаном латиницом)
Шестог, у локалним вестима, видим да су Мире и Зорица опет били на летовању, овог пута пешке по Шпанији, ал' не целим путем. У чланку вели да су препешачили преко 600км, толико има до Трста. Чуди ме, годинама су ишли бицикловима на таква путовања.
Седмог, у Петерхид, брала парадајз, али пошто сад нисмо отишли четвртог него петог дана, видимо да су комшије побрале све оне највеће. За четири дана таман узри још, дођемо покупимо и њима ништа. Овог пута су ваљда приметили да нас нема и послужили се.
Нова пумпа марке „Носталгија“ испаде одлична, држи воду толико дана, осим првог пута ниједном нисмо морали да доливамо воде да се овлажи кожица. Ниво воде у подземљу је толико пао да хидрофором успевамо да заливамо парадајз (на једну траку, пошто су нам развод на три траке украли) отприлике сат ипо, и онда више не успева да повуче, ради до у бесконачно и не набија притисак. То већ две-три недеље иде тако, те сам мислио да узмем ново црево, нешто од 40м, и на један крај накачим већи левак и у њега пумпам воде, па да тако заливам воће. Остало је већ отишло у мајчину, ал' дуње су груписане, њих би вредело.
Понео сам боље сечиво за тестеру, прави лисичји реп, и још насекао тих подивљалих вишања око средње ограде. Она најбоља трешња сад може да дише, частио сам је са две канте воде, као и ову до терасе. Нешто су јако опустиле листове.
Роде су отишле.
Осмог је најзад пала ваљана киша, прва након више од два месеца. Било је нешто оно кад сам пекао папазјанију, ал' од тога није било ни трага након два сата. И температура је пала, а земља је и даље влажна два дана касније.
Биља се јавила имејлом, кад сам је подсетио да телефон донесе распакован, као да је у употреби. Каже „Извињавам се, зар је могуће да нисам одговорила.. стварно није културно од мене .. можда ми је спало с ума кад сам имала корону 13-ог Јула. Разумемо се, отпаковацу и ставити код себе у торбу. Стиземо 11-ог, видимо се или тад или 12-ог“. Данас сам (надам се) последњи пут ставио ноклу на пуњач.
Нина чантрала нешто са Леном, каже да се јавила за неки посао код српског Мајкрософта, каже да би јој добро изгледало на биографији, а баш запошљавају доста по Београду и могла би да ухвати релативно висок положај. Ајде, и ја сам једном конкурисао код њих. Каже Нина „то је као кад бих ја радила у Ајересу“, што су порезници. Оно што је хтела да рашчисти порез да би могла, можда, да се отараси држављанства или да бар више не буде обавезна да плаћа, па је најмила неке адвокате и платила их 5000$... није се показало најпаметнијим. Остала је дужна неких 20000 или више савезног пореза, што су отписали као неубериво, а сад су се ови адвокати огласили да је остао нерешен вирџинијски порез, чак прете пленидбом, што није њихов посао. Онда је она ископала уговор, скенирала га и послала им - јесте ваш посао и већ вам је плаћено. Захвалили се на подсећању и ваљда чупају косу.
Једанаестог је био дугачак дан. Пре подне сам се макљао са багом у Бјоу, пајтонска верзија, где сам сјебао неку ако-илиако-илиако-иначе конструкцију па је индексирао само речи које почињу подвлаком, а само те сам проверавао па сам мислио да ради како треба. Преправио сам, проверио у дибагеру да ради, и онда, коњина, пустио да доврши не излазећи из дибагера. Док је то радило приметим да сам сад испустио ове са подвлаком (од тих после буду линци у тексту), па кад је завршио исправим и то и пустим испочетка, овог пута без дибагера. Мнооого брже. Колико пута сам се тако зезнуо, да пустим нешто дугачко док сам у дибагеру, ихај. И онда само срачунавам да ли је брже да га прекинем и кренем испочетка или да га пустим... Сад ми је већ свеједно, у пензији сам.
Поподне одемо до баште и понесемо мачиће, оне априлске, већ су велики (и мршави). Наватале су четворо, један је остао, онај најживахнији, тај се није дао ухватити. Нисмо ишли истим путем, пуштен је део обилазнице (који је требало да почну да граде још 2013. и да буде готов до 2014.). Није лоше, увек волим да пробам неки друм куд раније нисам ишао, чак лепо изгледа са тим њивама около (жито скинуто, кукуруз и сунцокрет само што нису, али због суше не личе ни на шта, то упола ситније него што треба), ал' сад уместо четири семафора и два тесна сокака имам један тесан сокак, један незгодан излаз на главни друм и један семафор... и опет стигнем за исто време, а овуда је чак пар километара дуже. Ал' бар ће сад да се склони већина камиона са нашег редовног пута.
Негде пред претходним селом се једно маче усрало, ал' ајде, ту већ возим полако па смо поотварали прозоре. Кад смо их пустили из кутије, нису се разбежали него су полако испитивали околину, чак долазили до нас. Набрала је још десетак кила парадајза, мада сад већ неће више да кува, напунила је полицу, ово је за јело и... ма ко зна, можда ће још нешто да направи. Ја сам отишао са тестером до задњег краја и окресао багрем, а грање наслагао да затворим ону рупу испод ограде, куд улазе.
Кад смо се вратили, друштво реши да идемо на дане пива. Ове године су га померили на недељу раније, јер их је прошле године изјебала киша. Е што нисте померили на јул, ево најављују кишу за суботу и недељу... Потрпали смо се у комби (што је трајало, четири дамске фризуре је требало средити, а Нина ионако никад не жури са поласком) и нашли место за паркирање, на истом потезу као пре три године. То зато што смо пошли мало раније, око 18:30, па још није била гужва. Па смо обрнули круг од Житног до центра и назад. Већ на Житном смо срели Жуцу, води унуку и кумицу, и сликали се. Успут су се куповале играчке, шећерна вуна, вода да се оперу замазани прсти и образи... У центру нанишаним једном да сликам само Нину, ал улети Јози. „Упао си ми у кадар!“ „Ма трудио сам се да испаднем ал јебига“ „Ма добро ћеш да испаднеш, нема бринеш“. Има нову фоткалицу, неког сонија без огледала (што сам, наравно, прочитао као „шоњ“ а он одмах укапирао), па се онда и Нина заинтересовала, и онда пет минута о фоткалицама. Прича за сина, како је хтео да иде у САД код тетке, има мађарски пасош, ал' јок, не важи више, мора виза. Јер има гомила Руса који су прибавили мађарске пасоше па сад без визе пуштају само оне који су рођени у Мађарској. А и ризичан је за остајање - ни кучета ни мачета, ни сталног посла, завршава специјализацију за анестезиолога, Амери јако не воле такве.
Нина је деци понела таблете, с намером да иду мало у лов на покемоне, што понекад раде овде увече, прошетају тако по крају, она има некакав интернет на телефону па се каче на њу. Кад су били ту 2011. у главној улици је радио бесплатан градски интернет, сећам се да је било да сниме мало видеа, окаче на фејс и онда читају коментаре својих другара, све не мрдајући дупе из столице. Пре неколико месеци је то престало да ради, јер одједном више не могу да се договоре ко то треба да плати. Има и сад разних мрежа по сокаку, али нису отворене, за шифру питај келнера.
И онда сретнемо и Вецу, шета унуче, друштво јој прави Снецин муж. Ја сам углавном чантрао с њим, она са њом. Стигао сам само да јој на растанку шанем да сам објавио Бјо, па ме увече у неколико порука питала где да нађе. Нашла, прочитала десетак страна мање више насумице. Бројач за овај месец се попео са 66 на 88 (десетак је прелетела Блитва, она канда само гледа слике, и мене је нешто бројао, улети сваки пут понешто кад проверавам шта сам радио, ако је било прекида везе, а било је кад је нестало струје, блокирам себе по ИП броју а тај се промени).
Затекнем поруку од Биље, „није било никаквих проблема са преносом . Да ли би хтео сутра пре подне да се надјемо да ти предам? Ја сам у објекту домаћин у Карадјордјев Трг 65.“ Е виђе врага, видео сам да се тамо нешто зидало, то је одмах до Банатске куће.
Ево док ово пишем чекам да ми каже које време јој одговара, па да седнем на бицикл и изведем је (их? рече нешто у множини) на ручак, а сад знам и где ћу.
Спомиње се: Апи, Банатска кућа, Биљана Лајковић (Биља), Бјо, Бурунди, Вера Стојановић (Веца), домаћин, Драгана Витас, Живана Арматовић (Жуца), Зорица Шканата, Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), Мајкрософт (Мали мекани), Малиша Борковски (Борче), Меланија Тисаревић, Милан Настић, Милорад Шканата (Мире), Невена Средљевић (Нина), нокла, Петерхид, Снежана Стојановић (Снеца), френдз парти, на енглеском