13-XII-2003.
Из мог дугог прегањања са задртим богомољцем ДДом на УАу
Неке културе и ваља збрисати.
Пада ми на ум потрошачка.
Али нисам за то нити бих заступао то што предлажеш.
Не предлажем ја ту ништа. Само алудирам, истина, на историју и њена понављања.
У ствари треба да освежиш ти листу примедби јер та пракса је стварно ван праксе већ много деценија. Сад ћеш обично видети лутајућег, ту рођеног месног мисионара који ради унутар те културе. Нађи јачу замерку.
< g >
ОК, упути ме на документ где се нека црква јавно одрекла геноцида почињених под њеним кишобраном. Из историје се сећам да је први светац званично уведен у било којој хришћанској цркви (а тад је била само једна) неки римски цар из Константинопоља, који је одабрао хришћанство и организовао покољ неколико хиљада неверника. Исправи ме ако грешим, али је ли он још увек светац? Мислим, ако је то урадио из политичких разлога, могли су то рашчинити касније кад се промене прилике. Или „Партија је увек у праву, Винстоне“.
Не стигох никад да те питам, за шта добијам вештијег ђавола за чувара ватре под мојим казаном - ако не верујем уопште, или ако верујем у неког од конкуренције?
Добро питање... Ниједно. Библија вели да су сви (једнако) осуђени јер се сви сматрамо као потпуно грешни, чак и ако ниси „починио“, како кажу. Тако Бог може да буде једнако ’великодушан‘ у Својој милости и опросту - чак и ако опрост не заслужујеш, што УБР нико не заслужује. Нико..
Заправо немам двојбе - знајући шта могу и умем, знам да сам довољно времена провео ложећи код ћалета казан за ракију (што је тамо сасвим легално) - идем право у пакао, као ђаволов шегрт, да одржавам некоме топао кутак. Штета што се нико не јавља оданде, па ако завршиш укуван на мојој ватри (или обратно), нећемо моћи овде да пишемо о томе...
Дописујем се нешто са Јозијем, он је сад веб админ у месном листу, па је навукао једну од новинарки да погледа мој сајт, нарочито онај део са обичајима северноамеричких племена, што је онда довело до тога да ћу да напишем понеки чланак, „Могао би да убациш и неке фотке као илустрацију. Наравно, осим славе не знам шта бих још могао да ти понудим…Ја хонораре за своје текстове не добијам (слава је права реч). Мислим да би текст о нашим људима тамо наишао на топао дочек.“
Одговорим „Који наши људи тамо? Девојке и ја? Ми више немамо свеж поглед, што каже Нина већ смо се навикли. Остале наше не виђам уопште - у Ебергу је био само онај Рич, ал' он је Фордов па смо га нешто избегавали, а остало су Босанци који су дошли преко Ицекуа... не, ИРЦa (international refugee committee или тако нешто) и неке побегуље из Далмације - тек смо њих избегавали.“
Завршило се месец-два касније, на трећем чланку, јер су ми кориговали текст, како они само то умеју. Тај лист је иначе чувен по убацивању наводника и где треба и где не треба, до те мере да су једном успели да напишу „такси ’превоз‘...“, као да то није прави превоз, него бајаги, или да то они кажу да је превоз а ми (намигује) знамо на шта у ствари мисле. Е, трећи чланак ми је био о води, и у реченици „најбољу воду сам пио у Хуеблу и на Менхетну“ су ставили наводнике на оба места, као да су кафане а не градови. Па реко нећу да се брукам, има по граду људи који ме знају и то ће да прочитају, и да ми запамте па да ме после зајебавају, или да се зезају на мој рачун. Што немам ништа против кад стварно нешто убрљам, зезајте ме као свога, ал' ово нисам ја урадио а мој је потпис испод тога.
Горанин коментар на објављивање првог чланка: „Почасни дописник боље звучи од хонорарног, ако мене питаш.“ - наравно, хонорарни подразумева и некакав хонорар. Мада... изравнале су се и те теразије, десетак година касније (в. 18-I-2013.). У истој поруци коментарише и што сам на лулу дот кому објавио Ајтхат (од свих СФ прича та ми је најдужа) и ону прву причу, и одвалио јебитачну цену од 5$... од чега исто није било ничег. Наредне године сам пробао да продајем то по нула долара, тако је можда отишао једноцифрен број примерака. Мануо се ћорава посла.
Јавила се и она Вијетнамка из Ориона, око тих мојих књига, „Погледала сам твој сајт са екњигама, и делује врло занимљиво. Дефинитивно ћу резервисати времена да прочитам твоје књиге“. Аха, па да, ал' није купила.
Гери предлаже да помогнем и око веб сајта - досад сам радио базу и њему алат да је попуњава и уређује. „Код куће сам цео дан; отказао сам међуградски телефон, користим картице, а остало ми је само 20 минута на последњој, па боље да ме зовеш, кад год ти одговара“. Наравно, прво сам се штогод посаветовао са Моханом, да знамо шта радимо.
Стигао и имејл за слање на шест адреса, са дирљивом топлом људском причом хришћанске природе, где баш од Шарлин...
Спомиње се: 18-I-2013., Алан Робин (Форд), Гери Брендивајн, Горана Средљевић (Го), Ененберг (Еберг), Јошка Апро (Јози), Мохан Мерчант, Невена Средљевић (Нина), Орионвер (Орион), Рич Петрович, СФ приче, УбикАгора, Хуебло, Шарлин Вејтер, на енглеском