АманБре се организује да извештава са данашњег протеста. Углавном мобилним телефонима до неког ко има модем па ће да баци на сајт, или до неког ко живи баш близу, па да му дотурају дискете из дигиталне фоткалице (Мавика) да качи. Све би се некако јавило у року од десетак минута, са све фоткама.
Ћале јавља да су нам заварили капију како треба. Морали су двапут да премештају шарке док нису утрефили висину. Имао је неких проблема са имејлом, мислио да порука није отишла па послао три, са мање више истим текстом, сваки пут краћим. За последњу му је помогао Штева. Не знам што све поруке пише из Аутлук Експреса (најгори клијент за имејл што постоји, Мали мекани боље да кроти голубове), а нешто се сећам да сам му инсталисао Мозилу. Мора да је тражио да му неко помогне, и отуд невоља. Бар ради, како тако.
Ома ће им доћи сутра да прочита имејлове. Има белаја са станаром у кући покојне танти, баш се наједила. Поздрављају нас и Веца и Снеца и њихова кева.
Ручак код Мег. Прошли пут је била дошла је по нас комбијем, што је био омањи шок, дотле ми није падало на ум да би неко имао комби за себе, то је увек било возило за посао.
Тад нас је била возикала около, до неких историјских места, шта већ имају, па до самоуслуге по бакалук. Вози боса, ал' за самоуслугу мора да обује папуче, не би је пустили унутра, није хигијенски. Аха, па да, кад ми Фордов балави у пиво то јесте хигијенски. Одвела нас била и на неки видиковац, ваљда онај јабучар на вр брда, одакле се види цео град.
Овог пута смо имали свој превоз, Пужо је лепо ишао. Пошто су они у наредном округу јужно од нашег, снабдео сам се мапом, с тим што ни та мапа није много помогла, не добацује до тамо. Ал' нашли смо је из цуга. Иако је кућа у шуми, улице су уредно обележене (једна суседна се зове Крествју драјв, што би требало да је поглед на лук или венац, које нисам приметио). До првог комшије има стотинак метара, такав је пропис, не сме гушће, чува се шума. Чак су били ограничени и са бројем дрвета које смеју да посеку за плац. Навоз је неких 30м, застрт некаквим дугуљастим туцаником, плавкастим, ваљда најближи каменолом само то има. Једва су некако ухватили теве сигнал, јер кабловска никако да им дође, скупо је за тако ретко насељен крај, а сателитску немају одакле да нациљају, гдегод да убоду тањир, заклања га дрвеће.
Њен син ради у згради где је Зиро, наспрамна врата, прекуцава судске записнике са траке. Цео дан са слушкама на ушима. Видео сам га пар пута, и неку рибу што му се жешће набацивала, он је развијотка, висок и згодан, а не фали ни њој ништа, осим што Мег нема очи да је види. Сећам се само да је носила шарене зокне на ципеле са штиклом, што је мода која је, срећом, трајала само два-три месеца и никад се није вратила.
За ручак је био роштиљ, ал' они роштиљају скроз другачије од нас. Месо уопште није танко, то је био неки стопу дугачак комад говедине од петнаестак сантиметара у пречнику, печен тако у комаду, па тек на столу сечен на шницле. Свака част ко уме то да испече а да не буде а ла Орсон Велс (споља загорен, изнутра крвав). Роштиљ је на плин, где пламен греје један слој вулканског камења, на које онда пада маст и одатле дими. Баш су шашави ти Амери.
Њен муж изнајмљује лимузине, има пешес комада и сад му је опет сезона, у јесен крену венчања и журке. Дакако, главна сезона му је јуни, кад дипломирају на месном универзитету, и онда га најме да се пијани возикају по граду. Би и матуранти, кад би смели да пију, ал' овде закон забрањује продају пића млађима од 21 (!) године, и дувана млађима од 18. Нема везе, зато може да вози двотонца са 16, и да има оружје регистровано на себе са 2.
У повратку, по мраку, је већ све изгледало другачије... десне кривине постале леве, а можда смо и већ са навоза скренули на погрешну страну. Невоља је што путокази постоје свуда али само са бројевима друмова, „123 север“, „312 исток“... што је супер кад знаш напамет како који иде, ал' ово све неки којих нема на нашој мапи. Отприлике је требало да идемо на север ка Ебергу али брдовит је крај, ноћ је, а мој осећај за стране света није баш савршен. У неком тренутку нас је са нечијег травњака посматрала срна, баш онако укоченог погледа кад је обасјају фарови.
Искобељали смо се некако из тих брдских улица (где ниједну кућу не видиш, само поштанске сандучиће уз банкину) и изашли на неки већи друм... ал' тај није имао север и југ, него исток и запад. Изабрао сам погрешно, стигли смо у некакав Вејлсборо, ал' добро, сад знам где сам, налево круг па на север. С тим што смо у року од десет минута одатле стали крај пута и свих петоро гледали да се побринемо за водостај. Притисло баш. Мислим да смо прешли добрих тридесетак миља вишка.
Ново месо у Зиро Дистансу, неки Рик. Дошао је само пар недеља после мене, а неко је био довољно паметан да нас паркира заједно, у засебну собу ван главне сале. Добар је колико и ја, или ће бити ускоро. Засад зна много тога, али не баш све, и често му је брже да пита мене него да погледа у хелп фајл, што се звало „use Градивој alias F1“.
Екипа од куће се нешто тешко качи на Зиро Дистансов фтп, јер је премештен на другу кутију а хардвераш није баш пробао приступ споља. А и да јесте, и Волтер и Рик сматрају да би добро било да момке припусте до заједничког простора, да имамо где да им остављамо ствари.