23-IX-2022.: На Дивчибаре
Ипак данас, најава великог догађаја ће испасти ћорак, као и сваки пут. Устали смо довољно рано, спаковали и спремили практично све што смо намеравали, сели у Јоду и у 8:30 кренули. Узели смо стари Виолетин таблет да нам ради навигацију, јер сад од Обреновца до Лајковца (и Чачка) има тај нови аутопут (рађен на кинески зајам, кинеска градња, никад нећемо знати колико је стварно коштало) па да не промашимо неко скретање, нарочито у делу око Мионице. Прошло је брзо и лако, нисмо нигде залутали, стигли у 11:30. Паркирао се код исте кафане као прошли пут (22-IX-2016.), ал' сад је друга фирма, газда Вукадин ака Вуле је покојни. Изгледа као што је и изгледало, штимунг је скоро исти, ал' сад има велики телевизор на коме пуштају народњаке са јућубета. Клопа је добра, нарочито помфрит, ал' је испало скупље и... нећемо више ту.
(... 2 речи...)
И онда шетња, да се упознамо с крајем. Хоће да учи печурке, и стигли смо на право место. Гдегод да кренемо да се шетамо, постоје тзв. „едукативне табле“, углавном избледеле, са гомилом информација и фотком, свака о по једној печурци, само што нигде не пише домаћи назив, све само латински. И, наравно, на 50м од центра одмах има да се убере поприличан примерак, ал' ко зна да ли је јестива више пута.
Кренули негде иза хотела Маљен, ал' се нешто наоблачило, оно између „облак је свуда око нас“ и „јел' то киша пада или лебди“, па смо се вратили до центра. Онда кренули кроз пијацу, па изашли на другу страну, опет нека хотелчина, овај бар ради и, еј бре, пун им је паркинг (предњи, после смо установили да је стражњи празан). Соба нема, каже симпозијум некакав. Е, нисмо знали да се то још производи. Каже један кога смо срели пола сата пре, „богата је ово држава, има се“. Па, нису лоша кола на паркингу. Чак је у средини, баш онако као споменик себи, био паркиран један спачек.
Прођемо опет кроз центар, прескочимо хотел Ројал маунтин, јер у широком луку избегавамо места која се зову на енглеском и изграђена су по најновијој моди - што овде значи црномрке оквире и кровове, стаклене ограде, никловане шипке, много стакла и нигде боје. Прођемо даље, наиђемо на хотел Пепа. Хм, мештани то изговарају са дугосилазним, Београђани са кратким, тако су чули на енглеском. Има и продавницу у суседној згради, затворена; друга ради, километар уз друм на супротну страну. Уђемо да питамо, преноћиште 4800 по особи, па навише. Пушење, наравно, забрањено, а нема терасе. Кренемо назад и ту се негде одваја пут узбрдо. Нађемо вилу која се зове Вила Вила, аха, овде неко има духа, уђемо, питамо, 2600 по соби и има терасу. Каже има собу одмах али... не ради телевизор. „Одлично!“, гракнемо обоје. Не тражи исправе, само име и ЈМБГ. Она, наравно, не зна свој, мада бих га некако и саставио кад бих знао последње две цифре, ал' не знам их. „Она ми је неисправна... не носи исправе“. „Добро, ставићу нечије“. „Да не буде да узме детектива па ми нађе да сам био с ко зна којом...“. Платимо за три ноћења, те одемо до Вулета по кола. Госпођа мора да је закључила да сам довео швалерку. Па јес, већ годинама не носимо бурме, стварају жуљеве кад радимо на башти.
На улазу пише „зграда је под видео надзором“, и ту лежи пас. До краја смо тог пса звали Видео.
Већина натписа је ћирилицом. Ретко то виђам.
Укачимо таблет на кућну мрежу, лозинку погодим из прве, прегледам мапе и закључим да ако наставимо узбрдо, стижемо негде иза пијаце. Да, али је последњи крак тога једно стрмо степениште, које се спушта до потока, тамо се пређе мостић, па онда има још 50м до тамо. Печурака колико хоћеш, сира, сухомеснатог, све домаће. Овде је забрањено ланцима да отварају продавнице, штити се туристички идентитет краја. Добра фора.
Шетали смо још доста, чак смо кренули опет ка Каони, делује да на неком видиковцу има место где би се могло попити пиво, ал' још нисмо тако у форми, и деловало нам је да лажу око тих 200м, колико је писало да има до тамо, те смо одустали па назад, низбрдо.
У повратку завирили у „Замак“, који више личи на друмску механу новијег типа. Били смо тамо прошли пут, попили по Амстел, ал' оно где смо тада седели је за непушаче. И средња сала је за непушаче. Е, десна, сва у стаклу и гледа на залазак... ту пише да је за пушаче, нигде не видим пепељаре, ал' мирис је непогрешив, тачно ми се вратила Америка, она пушионица на аеродрому у Атланти (ни Норфолк није бољи, једино је у Сен Луису било како ваља), где никад не укључују проветравање, из чисте пизме. Налево круг, напоље.
Свратимо до собе да мало пробамо шта смо пазарили - чварке, пре свега, кајмак, зрели млади сир, качкаваљ са першуном и белим луком, суџук. Госпоја на пијаци, код које смо то узели, рече „сад вам више не дам ништа да пробате“, јер штогод смо пробали, то смо и узели. Нисмо имали хлеба ни млека за кафу; млеко смо нашли у суседном дућану, а за хлеб мрка капа, пекар затворио. Искамчимо лепињу од неког брзождера (в. Кућни), 50 динара... ал' каква је, требало је он нама да плати. Ал' ето, бар смо имали на шта да мажемо кајмак, леп млад, таман како треба. А зрео млад сир се тако ретко налази, овакав је правила још само ћалетова тетка (по мајци), што сам можда јео три-четири пута, и запамтио.
Пробао да ређам впас на телефону, и гле, не да ради, него ме баш кренула карта.
Прво смо мислили да ни не носимо ракију, ал' ајде за сваки случај, понели смо ипак последњу литру дуње. У соби има чашица, ал' од 0,03... навикли смо на 0,05, мало нам је необично. Ноћу је поприлично хладно, ипак је ово километар високо, а пушимо на тераси. Исто незгодно као и код куће, кад кафу пијемо унутра а пушимо напољу. Ухватимо некако ритам, једна чашица унутра, таман се згрејемо, па ајд напоље. Нисмо нешто много ни попили, четири те мале, што дође 0,12л, око две ипо нормалне.
Ову фотку (и још три сличне) сам извео користећи ограду терасе као статив. Изоштравао, наравно, ручно. Кроз дрвеће се види тај Пепа, тј хотел.
Ноћу је потпуна тишина, не лају ни пси, а има их доста и мирни су. Само повремено прођу кола (по правилу дизелаши) или, још чешће, шетачи, скоро до поноћи. Преко дана протутњи и понеки квад, бар на два места смо видели да их изнајмљују.
Спомиње се: 22-IX-2016., Виолета, вПас, Јода, Кућни речник, народњак, спачек, на енглеском