22-IX-2016.

Већ сам све ово написао на Суштини, у осам делова. Укратко, отишли смо на летовање, реткост. Последње је било 29-VIII-2014., у ствари 03-VII-2015., али тада сам узео само петак слободно. Овог пута смо кренули у четвртак, опа бато.

Прво смо стали на неки стандардни паркинг пред дућанчином, ваљда клоном волмарта (за историчаре, Темпо) јер смо договорили да се нађемо са типом за еос70. Прво сам хтео да га узмем у Мађарској, као боља цена, ал' јок, њихов ПДВ је гори од нашег, повраћај је смор са ограничењима (у истом дућану за 15 до 183 дана ал' да потрошиш у истом дућану, или одмах код неких што скину четвртину и не знаш да ли јављају царини да наилази занимљива овца за шишање). Чак и по оглашеној цени овај је јефтинији, препоручио Шкрба, а бар ћу да са картице потрошим нешто пара са оне гомиле, одакле се све теже скида. Међународна банда банкстерска је нашла начин да ми мазне још 6% на серекешу па сам престао с тим и сад је остао само пазар, што је једва 10%. Два главна трошка ових дана су мајстор Миле и Чонтина дрвара, који узимају само кеш (јер нису никад ни узели читач, или га никад нису поправили).

Али не, овај ми је понудио 11% попуст за кеш, а већ је био најјефтинији. Коштало би ме 910€ у Мађарској, 850€ код њега у дућану, и 760€ ако ни не видимо дућан. Те смо се срели у кафићу пред том великом самоуслугом, попили по кафу (са слатким од грожђа и ваљано хладном водом - одличан стари обичај), купили нову шкљоцу и терај даље. Тип рече да би до Сурчина могло кроз аеродром, али за то бих морао двапут да скренем лево и пређем три траке, чему нисам био рад, па ајде кроз Нови Београд, запамтио сам мапу. Па, замало - беше оно поред Лениног новог стана до краја па десно, па уз Бежанијску косу, лево, правац Сурчин.

Дођем до тог краја, ал' иза тога је ливада, не личи на оно са мапе. Извадим гепеес, ал' не умем да се снађем, толико га ретко користим да сам скроз испозаборављао како се користи. Пратићу путоказе.

Ал нема путоказа, из Београда гледано Сурчин ни не постоји, и није „до краја“ него „до последњег семафора“ па смо добро обишли Нови Београд док нисам нашао где да изађем на аутопут, па онда поред аеродрома у село.

Возећи кроз Сурчин нађемо где оправљају абрихтере (овај нам је још под гаранцијом, глуп и неупотребљив), ал' га нисмо понели. Место је бивше панонско село, али уз велики град то стекне једну дугачку улицу начичкану радњама, радионицама и складиштима. Пишало нам се али за то би требало негде на кафу, а управо смо попили повелику, па сам нагазио (редовних 50кмч) и тако све до Саве, где смо нашли место између две долме, широко и зелено, где смо се прошетали и оточили. И најзад почео да шкљоцам новом фоткалицом.

До заласка смо били на Дивчибарама. Замало да вечерамо на погрешном месту, где смо се паркирали, али њен инстинкт нас одведе на другу страну потока, сликовито место, склепано од старог вагона и много дрвета и фарбе, са занимљивим ликовима, причама из краја итд. Питамо шта има од домаћег пива, јер чему путовати да би се пило што и код куће, каже ваљевско. Ајде, Ваљево смо управо прошли. Донесе Јелен. Вратимо. Донесе ваљевско, попијемо. Наручимо по десет с луком, добро, баш прија на ову зимоћу. Осим хлеба, који је одвратна бледуњава меколика земичка од теста за кифле за забавиште, лепи се за зубе и безукусна је.

Доле је било +30, ал' ово је на километар висине, +13 кад смо дошли, обноћ не преко 9. Одем да препаркирам кола ближе, узмем јакну. Штогод ладно. Газда нам је нашао и смештај ту близу (како смо и очекивали), саће тип. Седнемо унутра у вагон, тамо греју, да сачекамо да дође. Неки локални алкос пије из невероватно мале чаше, ваљда 0,25 деци, договара нешто са неким, овај каже ајде у понедељак. Два минута касније се овај сети „па ти у понедељак не радиш!“. Нико га не јебе пет посто, а он упорно понавља то исто, са истим резултатом. Ту ми некако сване да се увек може познати снимак из живота, разликује се од драмског текста управо по том понављању. Невероватно како, кад се ово једном примети, почнеш свуда да примећујеш како људи кажу два-три пута једно те исто.

Добар ваздух, међу најбољима на свету. (одавде до краја овог, убацујем доста текста са Суштине)

Жале се и газда и госпоја му да је сва реклама усмерена на Копаоник и Златибор. Ајде Копаоник, они имају 11км жичара, ал’ бре Златибор има свега две. Овде има онолико (заборавих број) ал’ се за то нигде ништа није чуло осим оно кад им је једном пукла сајла. И екскурзије све ређе долазе, а фирме што су имале објеката, то је скоро све позатварано, или је неко купио па не ради ништа с тим, држи затворено.

Собица је стварно била близу, ни 200м низ друм, толико могу да возим и уз пиво, а мурија не долази овамо. Оставимо кола и ствари, оно мало што смо имали, па закључимо да је још рано, те решимо да се прошетамо. Нигде ничег, нису Дивчибаре што су некад биле. Сфоткао сам чак и праву кућу духова, десет соба једно светло гори, оронула. Овде долазе само викендаши што имају ту куће, и често оставе своје псе, с којима не знају шта би. Док смо вечерали, био ветеринар да погледа како је нека куја, коју су привремено удомили у кафани, док не дође један што је обећао да ће је узети, нешто је била оперисана. саксо је још на пола успона пријавио да нестаје чорбе, ал' једина пумпа ту на брду је одавно затворена, већ је израсло дрво.

Нађемо место да се огрејемо и попијемо још које пиво.

Изгледало је као било која новија кафана уз друм, ал' онда укапирам да је овде друм усечен уз падину. Ово је педесет трећи снимак из еоса 70, кроз прозор кафане. Повисоко седимо. Ту укапирам да раван друма пресеца стабла на осмом метру, а то дрвеће је мнооого ближе друму него ми.

Још једно пиво (нешто генеричко, ваљда Амстел, ал’ ја више не успевам да ухватим било какву разлику између тих апатичних* пива, можда је све из исте каце).

----

* јер садрже чисти апатин, пише на боци, а тај изазива апатију

---

Спомиње се: 29-VIII-2014., Слободни петак, 03-VII-2015., 10-IX-2022., 23-IX-2022., На Дивчибаре, Градивој Шкрбић (Шкрба), еос70, Јелена Средљевић (Лена), мајстор Миле, саксо, серекеш, суштина, на енглеском