Једанаести.
Са Геријем брдо посла око ко зна чега, нарочито неких шестица - ваљда је требало да за сваког уметника пробере шест најбољих постера и да њих приказује. Такође, изгледа да сам то радио за комерцијални део, где би он од куће, чачкајући своју базу, сређивао ствари, утврђивао цене и шта све не, а онда би то слао негде на ескуел сервер, у базу из које се приказивао веб сервер. Што је на крају и радило, и то доста брзо.
Замајавамо се са кућом - јуче је стигла гомила папира, па смо се задубили и проучавали јуче цело поподне. Приде смо били купили и једну књигу за сам-свој-мајстор, како шта око куће, да видимо шта има ново од алата и шта се овде како ради, па смо и у то завиривали, јер смо почели да правимо провизорни списак шта све треба да урадимо пре селидбе. Пошто смо добрих десет година ван штоса са тим, да се вратимо у форму. Приде је јуче звала и Го, баш кад смо се спремали за плажу (око шест поподне), па смо се и са њом задржали. Поврх свега, Лена се нешто договарала са једном другарицом из школе, која станује баш преко пута оне гараже у деветој улици*, да се нађемо на плажи, осим што је после испало да је ова мислила да ћемо да је покупимо, али је тачну адресу послала кад смо ми већ кренули.
К свему томе, решио сам да овај викенд проведем радно, пошто ће у среду (ваљда) да буде то затварање, кључеви итд, па ћемо онда имати око тога дангубе.
Извештај од проценитеља, и уговор од ШКЗ. Проценитељ је дао тачно ону цену за коју смо се погодили. Нашло се у његовом извештају и нешто историје - кућа је саграђена 1977, последње две продаје су биле 2001 (кад је претходни становник то купио од ко зна кога) за 61 хиљаду и априла ове године (кад је министарство за становање и урбанизам то откупило од његовог повериоца, јер г. становник није могао више да плаћа рате) за 63 хиљаде. Тако да је министарство са нама на нули, тј пошто купио пото продао, осим што три хиљаде добија фирма наше агентуље.
Процена је на петнаест страна, са све сликама, тлоцртом, мапом улице итд. Мада, не бих му дао више од 100$ за цео посао - ал' кад је овлашћен, па кошта 300$, шта му можеш. Он је урадио свој посао, а мора да избаци толико папира да би изгледао озбиљно. После неко мора то да прегледа, да би и он изгледао озбиљно... трла баба лан.
Што се тиче кредита, треба још овера запослења и да пошаљем потписан уговор. Срећом, могу да га пошаљем имејлом (као скенирану слику), мада госпојица која је задужена за наш случај има чудну адресу - пре свега, може само да прима а не и да шаље поруке, а онда и оно што пошаљем са прилогом не стиже онако брзо као кад је без прилога. Једном се десило да јој је стигло неколико дана касније.
За оверу запослења је факснула формулар у ЈуниЏуЕл али Ајзек, кадровик, није радио ове недеље, као уосталом и цела фирма. Користе одмор, а пошто просечан Амер има 10 радних дана одмора (далеко су иза Европе по том питању), онда је спајање са дугачким викендом масовна појава. А то се некако и поспешује, јер онда крену да путују и троше паре, па се прави промет. Игром случаја сам назвао баш у четвртак кад је неколицина ипак дошла да ради - али он није, те се надам да ће у понедељак неко то да потпише и да факсне назад.
Остали папири су, колико ми је у знању, на броју - бар агентуља није ништа спомињала - и онда у среду у 14:00 код продавчевог заступника, што су неки Слагворт и још тројица, правна фирма. Кад погледам колико њих учествује у трговини некретнинама, и ко све мора да узме кајмак, још јефтино и пролазимо.
Има један штос који се нигде не појављује на плановима, а то је да кобајаги немамо алеју, јер нигде није уцртана. Алеја је некакво сокаче између улица, за прилаз зградама страга. Оно где деца станују у Ричмонду има баш такву алеју, са све калдрмом и претрпаним кантама за ђубре. Код нас, међутим, то ни није алеја, него лепо асфалтиран друм, паралелан са улицом, а с преке стране је некаква јавна површина, игралиште за насеље с друге стране, и тамо имамо и два места за паркирање (плус још једно испред куће).
Тринаести.
Из белешке уз посао... Set near on. Јој. У фоксу, кад се по индексу тражи слог, по правилу је то искључено, па ако се тражи непостојећи кључ, он лепо врати да га није нашао, а онда постоји функција која ће да потражи следећи већи од њега. Нпр тражи се „Бостан“, тога нема, он врати нетачно, а она функција може да врати број слога који садржи „Бостон“, ако је баш то речнички одмах иза.
Е кад је то укључено, онда цврц, он ће да врати тачно и да се паркира баш на тај слог. Што нико живи не ради, сви то држе искључено, јер ако нема нема. Једино Давид. Што сам једва открио да он држи укључено, јер сам добијао врло чудне резултате. Но, било је неминовно да га кад тад нађем и да се сетим шта би то могло бити.
errare humanum est, али за велике ствари треба рачунар.
Четрнаести.
Данас је требало да буде то затварање, тј примопредаја, али је оној ћурци у ШКЗ требала још и овера запослења. Као да то није могла да добије још пре две-три недеље. Наравно, онај смотуљ у фирми није био ту у четвртак, па је то остало за понедељак; у понедељак он још није приметио тај папир, па сам морао да га зовем у уторак, и да га нисам звао то би изазвало још један дан кашњења, јер је опет тражио да му пошаљем отпусницу за податке (да не бих тужио фирму што другима даје податке о мени без мог одобрења). Онда сам му објаснио да важи исти папир јер је то иста банка, те је некако то послао за сат и нешто - те је онда банка послала своје папире заступнику продавца и са те стране је најзад било у реду, што се банке тиче.
Е јуче је испало да је та из банке склонила осигурање од поплаве из спецификације, а да вероватно треба. Наравно да треба, више од пола града је у зони ризика од стогодишње поплаве - може да се деси да неком згодном комбинацијом топљења снега и пљускова наиђе велика вода из скоро целе Вирџиније и прође овуда, и мада су ушћа обеју река широка преко километра, вода може да нарасте довољно да се дигне ниво у заливима и рукавцима. Код нас иза кућа преко пута протиче тај Лондон Бриџ Крик, који је ту широк 3-4 метра. Ми смо у зони ризика да ниво стогодишње поплаве дође до чланака, и то на сокаку - ћошак даље је већ изнад тог нивоа, а улица баш нема неки нагиб. Травњак има нагиб, праг је преко пола метра изнад коловоза. Мапу на којој се све то види сам нашао за десетак минута на веб сајту вароши, може да се увећа докле хоћеш.
Но, то је довољан разлог за још једно одлагање - овог пута на захтев заступника продавца. Јер, обавезно осигурање од поплаве не може да се тек тако узме, мора да дође геометар да измери тачну надморску висину, што је још два-три дана. Шацујемо за понедељак. А, да, и геометар ће да узме својих 220 долара или ту негде.
Наравно, ником није пало на памет да уведе пропис као код нас да у плавним подручјима мора да се зида на високом темељу као код нас - темељ је равна бетонска плоча, издигнута мање од педља. Зашто? Па, тако је јефтиније. Кад би трошкови градње порасли, градитељи би можда отишли негде другде, па би трпео развој града, што онда никоме у ланцу није у интересу. Овако се све преваљује на крајњу муштерију.
Већ смо престали да се нервирамо. Видимо да су овде гори него код нас, а пошто не можемо да утичемо на њих, оканули смо се ћорава посла. Селићемо се како будемо могли. Јуче смо још једном (са агентуљом, она има калауз) прошли кроз кућу, и биће посла.
Шеснаести.
Отишли до Горане у Ричмонд. Овде се већ десети дан смењују сунце и киша, мада сунца ипак има више. Било се нешто наоблачило. Кад смо ишли до аутомата да извадимо нешто пара да оставимо Горани, почела је да пада, личило је на нешто озбиљније па смо извадили кишобран из кола и отишли пешке та четири ћошка. Кишобран нам је требао за последњих сто метара; у повратку већ не.
Рикардо се распричао, ваљда да надокнади све оне претходне викенде кад је учио ноћу а спавао кад ми наиђемо. Почело је са киселим краставцима, тражио је рецепт, па се спомињао и Темишвар (његова тема за неки рад из привредних трендова), и амерички комичари, и филмови и... као из џемпера кад почнеш да вучеш једну нит, на крају је све на клупчету.
Седамнаести.
Моји јављају: „Мада ми је мама јавила мобилним ипак сам чуо опширније како су Нина и Данило били у посети јутрос. Наиме, њих двоје са још три пријатеља су ишли на провод у Нови Сад па јутрос кад су кренули кући залутају на изласку из наше метрополе и место правац за Београд наиђу на пут за Зрењанин и тако непланирано нас посете. Мало су поседели, почастили се грожђаним дестилатом (сем Данила) и неким соком, водом, па су отишли за Београд. Одавде нису могли да погреше пут.“
Успут, две вести од куће: након што је Кале најурио жену и прихватио се секретарице (још у прошлом веку), то је сад урадио и Васа, истина у тренутку кад је имао пешес година више. Мада, како смо начули много касније, овај први и није баш скроз најурио жену, наводно иде с њима на летовања.
У међувремену смо имали прилику да још једном прођемо кроз кућу - што је иначе део процедуре. Ту је требало да установимо шта ради а шта не ради, што у овом случају није ни битно, јер се кућа продаје у виђеном стању, те све и да нађемо да нешто треба да се поправи, то неће утицати на цену, а ионако су вода и струја искључени, па нисмо ни могли већину ствари да пробамо.
Зато смо већ почели да правимо (засад у глави) списак шта ће све да треба. Већ шврљамо кроз Волмарт и Лоуз (ово друго је као дрвара, али све под кровом, огроман хангар), па гледамо шта је где пошто. Купили смо само филтер за пијаћу воду, на Ленино наваљивање, и стварно вода има бољи укус. Један од оних што се каче на славину. Купили смо и један бокал са чепом, тај стоји у фрижидеру, а за пиће је најбоље та из фрижидера напола смлачена оном из славине. Том водом сад кувамо и кафу. Нестане и мирис хлора.
(... 40 речи...)
И ја сам се частио новим фотоапаратом, јефтинији од старе Агфе, ал једно двапут јачи. Имали смо разоноде цело пре подне са лицитирањем - од вунице смо надбијени на два артикла али смо ухватили замене, а ја сам био надбијен за два фотоапарата, код трећег је цена отишла сувише високо за мој укус, и тек за четврти сам ухватио шта сам хтео, по цени која ми одговара - 250$ (исти такав у Волмарту кошта 350, а номинална малопродајна цена је 600... била кад се појавио).
----
* касније смо је и ближе упознали, долазила је пар пута. Зачудо, ти станови су ваљда још тежа социјала него ови иза куће, а налазе се на елитној адреси, први булевар до риве. Мора да је та зграда старија од туризма (иако је дашчара да би дашчара), а амерички правни... не бих то назвао баш системом... јако поштује затечена стања и наслеђена права.