Двајспрви.
Добили смо. Нацртали смо се тачно у минут где је требало (двајспрвог), наше Чангрисе није још било. Чекали смо је неких петнаестак минута, па је онда ова писарка која је то све требало да спроведе решила да почнемо без ње. Стигла је тек кад сам потписао неки петнаести папир (од тридесет до педесет комада, немам више појма). Моја драга јој је спустила нитну пар пута, за ствари које није урадила... ова се није чак ни вадила нешто елегантно, мислим да јој је требало чак пар минута да смисли изговор. Далеко јој лепа кућа, пола њеног посла смо морали да урадимо сами. Тако је то кад је њена провизија гарантована законом и наше мишљење о квалитету њеног рада не утиче никако на износ - јер се то избија из укупне уплате, на рачун продавца (ал' свеједно из нашег џепа). Трошкови затварања су изашли на око 5000, од чега је трећина отишла на осигурања (око 2000), аконтација камате (500 - то смо узели добровољно, јер то онда скида каматну стопу), и остало на којекакву папирологију, уверења, геометра, трт и мрт. Били смо готови до три поподне.
Нисмо ни добили кључеве, него је она отишла са нама (опет смо морали да је чекамо, јер канда боље познајемо варош па смо брже стигли, а она је успут још телефонирала са мобилног и ишла редовнијим путем са више семафора) и отворила нам калаузом, а ми смо онда мењали браве. Браве смо, наравно, узели са кваком а не са оним њиховим глупим округлим дугметом - кад су ти пуне руке, треба некако да испружиш бар два прста да отвориш, не може лактом. Јесте нешто скупље, али нам значи.
Кућа је у врло запуштеном стању, једино је кухињски намештај читав и доста добар. Већ смо напазарили нешто - фарбе пре свега, алата, судоперу и тепих. Судопера већ постоји, али је од пластике (и тежа зато). Чим смо заменили браве и мало прегледали, отишли смо у стан да се растелефонирам, већ око 16:00. За струју и воду сам погодио за пола сата, само два телефонска позива, а за телефон за цигло 45 минута... што је супер, пре годину дана ми је за сређивање за телефон отишло дванаестак сати пеглања ушију слушалицом - од чега је више од пола отишло на чекање, погрешно спојене локале и прекинуте везе. Остатак је отишао на понављање једне те исте приче за њих шесторо-седморо, од којих нико није ништа знао о случају.
За тепих, тип у Стоун Маунтину (што нам је на пола пута до Луа) вели да имају тепихополагаче који су сви јаааако заузети, ал' би могао да нас ушверцује код једног којем је неко отказао, имам 24х да се одлучим. Кад смо изашли одатле, у року од два минута смо решили да то не узмемо - не волимо кад почне та прича са одлучивањем на брзину, гарант нешто мућкају и намештају својима. Монтери би узели око 600 долара, и траже да све буде испражњено, или узимају још за премештање намештаја и уклањање старог тепиха. Стицајем околности, тај дућан се затворио четири године касније, била распродаја до зидова.
Онда смо отишли до Луа (она дрвара у хангару) и узели лотру, нешто алата и фарбу за кухињски намештај (који је премазан неком прљаво розе музгавом фарбом), распитали се шта и како са тепихом, те свратили до куће да то оставимо. Тад смо и наручили тепих - без монтаже, сами ћемо, јер би иначе коштао дупло; овако пролазимо са 1400 долара, а рачунали смо да ће да нас кошта 3000). Откачили смо их и за превоз - траже 55 долара за тај километар ипо што има од њих до нас. И кад будемо узимали веш машину и фрижидер - више ће да нам се исплати да узмемо камион од Луа да сами возимо (20$ на сат), него да платимо да они возе.
Ујутро, у четвртак (22.), сам одвезао девојке тамо те су почеле да фарбају то по кухињи, да растурају преградни зид у великој соби у приземљу (зид је очигледно додат - трагови четке на плафону иду изнад њега, а испод њега је остатак тепиха). Ја сам им се придружио кад ми се завршио посао - однео сам им хладне филтриране воде, и пренео нешто кутија и столица за терасу. Онај зид нешто не личи да је било шта држао, између њега и плафона може да се провуче оловка... бар на овом остатку, овде на средини је можда држао кад се притисне одозго.
У једном тренутку Лена примети да капље вода из баштенске славине - стигла вода. Онда смо пробали редом славине и вукашине (в. Кућни), и скоро све треба да се мења. На судопери цури из саме славине (овде судопере имају рупе за славину, тако да вода долази одоздо). На кади стално капље топла, а хладна не може да се отвори. Вукашин горе се пуни али кад се празни, цури на све стране; нешто стигне и у шољу. Вукашин доле нема цревце за напајање. Једино лавабои раде како треба, а ни бојлер не цури (бојлерчина, сигурно има 120 литара).
За судоперу је испало да све нове судопере имају четири рупе - додатна рупа је за мали ручни туш на црево, који се извлачи из плоче да можеш директно да испираш судове, да не мораш да подмећеш под славину - и све нове славине имају туш. Пошто постојећа судопера има само три рупе, а и врло је незгодна (преграђена је у једну већу и другу мању и плићу), узели смо нову - само плочу, наравно. За монтажу је калај работа, вода се довлачи пластичним цреветима.
Струја још није стигла (а требало је јуче, и видео сам њихов камион у улици), телефон око 28, интернет недељу дана касније (да чукнем во дрво) и тепих за недељу-две. То значи да ћу имати једно 4-5 дана без интернета после првог.
Офарбале велику спаваћу собу.
У осталим вестима, Штева напушта ДБА, па ће неко време на биро, а онда у Змај. Бар зна енглески, за разлику од оне тичерке. Та је предавала Нини, и ем није имала баш појма, ем је пола часова пуштала да јој држе ђаци осмог разреда (!), ем мало мало па није ни била ту јер је држала тезге лево и десно. Од квалификација је имала то што јој је Ђуђа ближи род, а они све умеју.